Sve tešnja vrata za ulazak u EU

Nije tu bilo samo reči o svetlijoj budućnosti za Evropu, već i odlučnosti da se prevaziđu mržnje iz prošlosti, konflikt, krvoprolića i tako razreše da više nikad ne bude unutrašnjeg rata u Evropi.

Postoje sve vrste definicija o tome šta znači Evropska unija i teško je pronaći dvoje ljudi koji se slažu, ali praktično svaki - bar prvobitni članovi - žestoko su odlučni da sačuvaju mir i izbegnu nasilje iz prošlosti. Upravo ta odlučnost vodi vlade zemalja članica da na kraju postignu kompromis i razreše i najteža pitanja. I baš taj stav koji leži u srži onogo šta znači biti u EU još nije ukorenjen u ovom regionu.

Evropska unija se sada našla u situaciji da luta bez jasne vizije puta koji leži pred njom. Teško je poverovati, ali samo 49 odsto građana zemalja EU misli da je to "dobra stvar za njihovu zemlju". Nedvosmisleno odbacivanje ustava Evropske unije u Francuskoj i Holandiji, dvema osnivačkim članicama, apsolutno je zaustavilo napredak u neophodnim proceduralnim reformama. Nedavni ili predstojeći izbori u Nemačkoj, Italiji, Francuskoj i očekivano povlačenje Tonija Blera u Velikoj Britaniji onemogućavaju, bar u ovom trenutku, jasno vođstvo u rešavanje evropskih problema koji iskrsavaju. U međuvremenu, prava bujica kriza vlada u u Poljskoj, Mađarskoj, Češkoj Republici i Litvaniji učinila je ove zemlje nestabilnim. Nejednak ekonomski rast (ili nedostatak toga u Francuskoj i drugim zemljama) podgrejao je malaksalost, kao i akti terora i nasilja unutar EU i upadljivi socijalni problemi koje oni predstavljaju.

Jedan od rezultata svega toga jeste "zamor od proširenja", ili sve veća zabrinutost za "apsorpcione kapacitete" EU. To je stimulisano nedavnim ulaskom deset zemlja sa nižim životnim standardom i velikom radnom snagom koja je spremna da se relocira i radi za daleko manju zaradu nego radnici u starijim članicama EU. Bez obzira na to koliko ima preterivanja u mitu o "poljskim vodoinstalaterima" koji dolazi u Francusku da ukradu posao francuskim radnicima, realnost je takva da postoji istinska konfuzija unutar Evrope povodom toga koliko velika treba da bude EU; koje bi trebalo da budu konačne granice; šta treba da bude mandat EU i koja ovlašćenja treba da ostanu nacionalnim vladama; i brzini i ukupnoj mudrosti proširenja. Potencijalni prijem Turske sa brojnim muslimanskim stanovništvom bio je, takođe, katalizator te nelagodnosti.

Saopštenje predsednika Evropske komisije Žosea Manuela Baroza početkom ove nedelje da će preporučiti liderima EU da na samitu narednog meseca donesu odluku da Bugarska i Rumunija budu primljene prema planu u januaru 2007, ali da bi on voleo da se zamrzne prijem bilo kojeg budućeg člana dok EU ne reši svoje unutrašnje kontroverze povodom ustava - veoma je važan događaj. I Ruminija i Bugarska bile su, u stvari, zaostavština ranije runde proširenje i stoga to ne treba smatrati kao "narednu rundu", već kao zaključenje prethodne. Strogi uslovi koji su pridruženi molbama Bugarske i Rumunije, uključujući i ograničenja migriranja njihovih radnika u ostale zemlje, pokazuju, takođe, i stepen zabrinutosti za budući pravac EU i njegove implikacije.

Mada je predsednik Evropske komisije samo preporučio evropskim liderima prijem dveju zemalja, veoma je verovatno da njegovi zaključci odražavaju već postignuti konsenzus među većinom članica o budućem pravcu, ali na kratke staze. Barozo je posebno istakao da "mi nismo u stanju da dalje integrišemo Evropu bez budućih institucionalnih reformi. Postoje ograničenja našeg apsorpcionog kapaciteta". On je dobio potpunu podršku francuskog premijera Dominika de Vilpena koji je dodao: "Koliko daleko možemo da idemo a da nismo rešili pitanje neefikasnosti EU? Neophodni su nam principi o zajedničkim pravilima pre nego što počnemo da razmišljamo o sledećoj fazi proširenja".
Ta odluka imaće potencijalno glavni uticaj na Hrvatsku (sada narednog kandidata u redu), ali i na Srbiju, Tursku, Bosnu, Crnu Goru, Makedoniju, a zavisno od odluka o budućem statusu, i na Kosovo. To potvrđuje, takođe, da je uneta važna promena u "pravilima igre" kad je reč o samoj EU. Ranije, članstvo je u osnovi prolazilo kroz skup čvrstih, rigoroznih i krajnje birokratizovanih prepreka. To je podrazumevalo da se daleko odmaklo u demokratskoj tranziciji i potpuno pridržavanje pola metra debele zbirke zakona, dokumenta i regulacija od kojih se sastoji EU. Zemlje su u osnovi pratile Proces stabilizacije i pridruživanja (SAP) dok ga nisu kompletirale.

Upravo su se o tom procesu dogovorili evropski lideri na samitu EU-Zapadni Balkan, 21. juna 2003. u Solunu. Deklaracija u jednom delu glasi: "EU ponavlja svoju nedvosmislenu podršku evropskoj perspektivi zemalja Zapadnog Balkana. Budućnost Balkana je u Evropskoj uniji. Proširivanje koje je u toku i potpisivanje Ugovora iz Atine u aprilu 2003. inspirišu i ohrabruju zemlje Zapadnog Balkana da slede isti uspešan put... Brzina napredovanja leži u rukama zemalja regiona... SAP će ostati okvir i evropski kurs zemalja Zapadnog Balkana, čitavog puta njihovog budućeg pristupanja. Napredak svake zemlje prema EU zavisiće od njenih sopstvenih postignuća..."

Realnost je da Evropska unija počinje da odstupa od te deklaracije. Članstvo u EU ne zavisi više jednostavno od toga da li su pojedinačne zemlje uspešno kompletirale proces. I Barozo i De Vilpen su otvoreno rekli da članstvo sada zavisi od kapaciteta (i volje) EU da ih apsorbuje. Francuska je već ubacila u Ustav zahtev da se nakon prijema Rumunije, Bugarske i Hrvatske, o prijemu svakog novog člana odlučuje na referendumu. Ostale zemlje razmatraju, takođe, slične mere. Bez svake sumnje, izvesno je da nijedan novi član neće biti primljen u bliskoj budućnosti.
Šta to, onda, znači za ovaj region? Pre svega, za sve zemlje to znači veliku neizvesnost povodom članstva u EU. Mnoge vlade i partije vezale su svoje politike (a u izvesnoj meri domaću percepciju o tome koliko su uspešne) za progres u evropskoj integraciji. Veća neizvesnost kad je reč o konačnom članstvu mogla bi lako da dovede do slabljenja opredeljenja da se sprovedu neophodne reforme. To bi, takođe, moglo da ojača i ruke nacionalista. U Bosni, to bi moglo da izazove veću netrpeljivost prema značajnim ovlašćenjima u rukama EU u trenutku kad članstvo ne izglede više tako sigurno.

Hrvatska ima šansu da se bori da se provuče kroz vrata. Neophodno je da Hrvatska pokaže da ozbiljno radi kako bi u svim oblastima, naročito kad je reč o manjinskim pitanjima, demonstrirala dalji napredak i da energično lobira kod svojih simpatizera kao što je Austrija da se ozbiljno bore u njeno ime. Čak ni to ne mora da bude dovoljno za uspeh. Postoje sada unutar EU čvrsti protivnici bilo kakvog proširenja i biće potrebno mnogo ubeđivanja da oni promene mišljenje.

Preostale zemlje suočavaju se sa veoma neizvesnom budućnošću u pogledu EU. One zemlje iz EU koje se izraženo protive daljoj ekspanziji, naročito problematične zemlje, sasvim sigurno će pomno preispitivati svaku pojedinačnu molbu. Može se, takođe, biti siguran da će čitava plejada Evropejaca, uključujući i Olija Rena, komesara za proširenje, uskoro doći u region da obezbede uveravanja da će sve biti u redu za kratko vreme i da naglase važnost da se nastavi "posao kao obično". Narodi ovog regiona biće predodređeni da na ova uveravanja gledaju sa velikom dozom skepticizma. "Zlatna šargarepa" članstva u EU izgubila je mnogo od svoje slasti. Kakva ironija da se to događa upravo u trenutku kad EU i SAD pokušavaju sa dozom očajanja da pronađu podsticaje za saradnju Srbije povodom Kosova, Mladića i Karadžića.