Na korak do Brazila

Moj je problem što padam na heroje. Kakvi god bili. Slowmotion u kome Zidan bez trake prolazi pored Zlatne Boginje i ide u svlačionicu je najjezivija scena sa ovog Finala. Larisa Antipova se samo okrenula i bez suza bolno ispratila Borisa Pasternaka. Nikad više. Kraj bez poljupca koji je želela. Kraj za udžbenike. Kraj za film. Kraj za istoriju. Da li je morao da ga nokautira? Da. Inače ne bi bio Kralj Pustinje.

Moj je problem što Italijanima ne mogu još uvek da oprostim ni Zločin od pre dvadesetčetiri godine, kada im je višak rose na kramponima Tomasa Nkona omogućio da prođu tada sjajni Kamerun, i bivšem zatvoreniku Rosiju da doktora Sokratesa natera da prizna da za njega leka nema. Brazil tada još uvek u školama na Kopakabani nije imao časove odbrane. Tih legendarnih 3:2, kada je Kariokama bilo dovoljno i nerešeno a oni su želeli pobedu i samo pobedu, bilo je tragedija za Fudbal, ali je Italijanima donelo treću titulu prvaka sveta. Koja nije bila nezaslužena. Bila je apsolutno njihova. Moj je problem što volim one koji umiru u lepoti.

Sreća mora da se zasluži. A Azuri (koliko god meni nije pravo) su je zaslužili. Zaslužili su i onaj penal koji nije postojao protiv Australije u zasutavnom vremenu. Tako je to kad sve ide na njihovu vodenicu. Viđeno milion puta. I nema ljutiš. Videlo se od prve utakmice da se muče, ali da ih je teško pobediti. Mir koji je Fabio Kanavaro imao dok ga je Pirlo tokom penala grlio je mir koji je imao tokom celog prvenstva. Odbrana poznati granit sa Apenina, napad do sada nepoznat mineral iz istog kraja. Zvaće se Lipidium. Samo dve jake utakmice do neba. Dobio ih je ofanzivom. Nemci tanki, ali borbeniji nego ikada, niko ih nije tako pritegao kao Skvadra. Groso i Agasi u kopačkama kao žetoni za siguran dobitak na polju jedan. Hazard netipičan, ali ubitačan. Već u polufinalu se naslućivalo da će kariokama za četiri godine imati ko da duva za vrat. Zemlja najvećih fudbalskih lopova u kojoj će sledeće godine najjači robijati na livadama postaće Prvak Sveta. Malo više ironije no što Fudbal zaslužuje. Jedino su ih Gali mogli sprečiti. Ali Aspirinksov čarobni napitak ovoga puta nije imao moć.

Francuzi protiv Brazila i Francuzi protiv Italije – dva različita tima. Ne zato što su oni tako hteli. Zato što im Azuri nisu dali da igraju. Anri je odigrao možda najslabije u životu. I pokazao zašto za njega u Juventusu nije bilo mesta. Od široke livade sa Hajberija nije video ništa. Plave muve na lepak, nema štrafte za beg. Dres nije oznojio. A hteo je. Vijeri i Tiramu vreme prolazi. Za onoliko za koliko su onaj sa brojem dvadeset tri i onaj sa brojem devet bili viši u skoku nakon koga je bivši Lindin dečko imao košmar na liniji. Smrt ima četiri slova. Toni. Luka Toni. Egzekucija u stilu Rosija i Skilaćija je izostala. Smrt je došla sa penala. Najbolji je bio daleko od lopte, ali Trezege dobro zna ko je najbolji. Zato ta prečka nije poslala sudbinu ni na kreč, već tamo gde je najbolji želeo.

Koliko uvreda bih mogao da kažem na Materacijev račun, toliko su Azuri bili bolji. Da ne trošim reči.

Zinedin Zidan. Kralj iz bajke. Dva puta slao Brazil kući. Ostala je još samo jedna neispisana strana u zlatnoj knjizi. Moralo je ovako. Zbog onih koji će kasnije pisati knjige i imati večnu dilemu da li je on Heroj ili Odmetnik. Ne lomite pera. I jedno i drugo. Legenda.

Juče je Berlinom prodefilovalo više od milion ljudi. Domaćini su dočekali svoje kao da su Prvaci Sveta. Iskreno i poučno. Za one koji misle da je jedino zlato dobro. Za to vreme kafei su bili prepuni navijača koji su došli sa juga. Na Mediteran će zajedno, i radost i tuga. Lakovana čizma je bila jača. Intro za letnje priče u suton na plaži.

Na jug ćemo i mi. Kući. O nama u odjavi večeras.

Naše lakovane cipele nisu bile na travi.

Plesali smo ispred Brandenburške kapije sa milion ljudi.

Svih boja.

Love Generation.

Svirao je Bob Sinclair.

Bilo je leto.

2006.