Greb, greb...

Gde nestade vekovna netrepeljivost? Bili smo na pogrešnom mestu, bar sudeći po reakcijama publike u prepunom Boom Chicagu. To je pozorište, neobično kao i svaki unikat Amsterdama, ovoga puta pretvoreno u fudbalsku arenu. U velikoj nije moglo, jer sutra nastupaju Robbie Williams i ekipa. Obavezna garderoba belo. Znam mnoge devojke koje belo ne nose, ali koje bi sutra komotno sipale na sebe kofu bele farbe. Čudo je taj liliputanac, hitovi od istog štofa, ali spotovi mrak. Ovaj Guru se vrti svuda, gde god da se švrćkaš po Evropi. A i sve te ribe. Ziher je mali Robbie pazario robu kod našeg tamnoputog prijatelja na uglu. Editors choice, sad ih sve lako drži na uzdi.

Držao je i Ajala svoj laso, čvrsto oko pancera. Činilo se da su njihova kopita u čvoru iz koga nema izlaza. Skok iznad Anda, takvim letom su se hvatali konji odbegli iz krda. Lopta u mrežu, konopac za stisak, ali taj tango presudio je jahaču a ne pastuvu. Germanska preciznost je uspela da sračuna da će ih sačekati nepoznate u jednačini, ali je uzvratila istom merom. Remek delom koje je zaslužena kazna za žabarsko odugovlačenje, za Tevezovo nepostojanje na terenu, za odbranu umesto napada. A kada napadački tim počne da se brani, tu je kraj...

Zabave u Boom Chicagu? Da. Za par minuta počinje show u kome publika nije pasivni posmatrač, već učestvuje u kreiranju predstave. Glumci ti ne daju mira, odgovor na pitanje, prozivka na prozivku. Ekipa se menja, bar tri četvrtine sale odlazi na Leidse Plein da slavi. Nemci? Holanđani? Kažu da u Amsterdamu Holanđana ima najmanje. Šareno na trgu, pre nego što crvena boja prekrije grad... Prepoznaje se samo tuga na ćošku, zalutali gaučos zarobljen u repeatu kome je polomio dugme. Seti se ’90, foliranta narkomana i Retlsbergera dečko. Sad znaš kako je nekima bilo pre šesnaest godina.

Okupacija Sport cafea. Invazija sa Apenina. Tu i tamo pokoji ratnik iz predgrađa Azije. Na dva sprata azurno plavo. I mi kontra te euforije koja ide na nerve. Ciao mama ekipa jede, pije, gleda fudbal, dobacuje, benigno provocira, skače, čekaju revanš za ’82. Videlo se od prvog minuta, da je ovo poslednja stranica u istorijskoj knjizi Ukrajine. Tzar je abdicirao. Nema s kime? Pre mislim da je izgoreo. Sanjao je o tome da bar jednom bude akter Mundijala, i onda se probudio. A na terenu, već viđeno kada timovi sa istoka misle da više ne mogu. Prerana radost azura, čupanje lopte sa linije, i onda pečat na polufinale. Veselje kao na Siciliji, skanidiranje squadri i prozivanje najboljih. Do pehara? Jeza u Riju, pakao u Rimu. Paolo Rosi, sam protiv svih. Pozivanje istorije večeras je Berlinu donelo neopisivo slavlje. Da li će goreti Rim za neki dan? I ovde kao i u Nemačkoj ima sjajnih Neronovih kostima. Valjda je neko ostao kod kuće da upali plamen.

Još deset dana. Večeras će ostati još samo Die Fantastischen Vier. Do trona. Mi mali probali pa se sapleli. Sada pohodimo druge i krademo fazone. Trebaće nam za četiri godine. Izlazimo iz Holandije, bez gasnog Dutch adaptera, ali sa natankovanim LPG. Prijatelj na pumpi pomogao da nas ne ubeleže i ovdašnji aktivisti Greenpeacea.

Odakle ste? A, 0:6? Vama sigurno treba pomoć. I gde ćete? Brazil tonight? Spustićete se brzo do Frankfurta. Tri i po sata. Da uhvatimo mesto u bašti pre nego što Karioke udare ritam. Ovde svi priželjkuju da Bekam stavi još jednu kiflicu u ćošak. Ne zato što misle da su Portugalci jači. Ima nekih neraščišćenih računa. Majce 5:1 bodu oči. A i šlemovi od pre pola veka.

Nemci su konačno zagrebali po foliji. I dobili. Jačeg od sebe. I oteli se kontroli. Sada javno hoće ono što im ne pripada. Kao i Azuri. Tiše malo, kvarite damama u crvenom posao. A i ako vas čuje Ronaldinjo, neće da valja...