Jugoslavija, poslednji meč

Između dva poraza je prošlo 76 godina. Dok se zviždi himni žmurim i puštam da se traka odmotava. Kada ne mogu da kontrolišem emocije tada slike naviru zbrda zdola, fleševi uspomena, radosti i tuge, ova beznačajna utakmica za mene nije nevažna. Želeo sam da Hej Sloveni čujem 9. jula u Berlinu. Promašio sam i vreme i mesto. Ali ipak sam tamo gde treba. Uprkos 0:7. Uprkos provali oblaka i gradu u Eglingu. Ispred svemirskog broda koji će zemlju koju sam voleo poslati u album sa večnim uspomenama.

Prva slika koje se sećam je povratak sa engleskog iz Plavca, zgrade pored koje stanujem. Trčim kući da saznam rezultat. 4:2, Karasi mi omogućava da vidim prvi od bezbroj obračuna sa Špancima. Škija rešava prvi, taj Tempo i taj gol iz drugog pokušaja jači su od flaše u glavu koju je 4 godine kasnije, pre nego što nas je Rubenkano potopio, dobio Huanito. Pre odlaska na plažu u Sutomoru pitam čiku šta je bilo juče. Ne pitaj dete. Vodili smo 2:0 pa izgubili 4:2. Diter Miler. Shvatam da su nam Nemci najopsniji neprijatelj ne samo u ratnim filmovima. Džajina oproštajna utakmica protiv Argentine, remi sa žabarima na Marakani kada su Betega i Zlatko Vujović sekli kolač na pola, moj prvi plavi adidas dres sa belim trakama...

Konačno sreća i nama kada nema više vremena nema više vremenaaa goool ko ko ko Radanović Radanoviiiiić, Piksijev lom u Italiji, jedan, pa drugi iz slobodnog udarca, 12:1 protiv Mađara u baražu pre 8 godina. Penali protiv Argentine, moje prvo polufinale koje bih gledao, da nije bilo Retlsbergera i ruleta koji je kuglicu poslao na pogrešnu farbu.

A bilo je polufinala. Između dva poraza i 76 godina. Treći na svetu 1930. u Urugvaju. Četvrti na svetu 1962. u Čileu. Srebro na Olimpijadi 1956. u Melburnu. Zlato na Olimpijadi 1960. u Rimu. Drugi u Evropi 1960. u Parizu. Drugi u Evropi 1968. u Rimu. Četvrti u Evropi 1976. u Beogradu. Ne lamentujem, samo podsećam, sve one koji su istoriju naše zemlje zipovali u dva poraza. Možda je bila i neka pobeda.

Trgne me Kop, radost. Žigić 1:0. Trebalo je ovo da se desti 10 dana ranije. I ovaj, kao i mnogi raniji selektori boluje od kasnog paljenja... Ne i mi, navijači, trebalo je smoći snage i nakon 0:7 preštelovati cajger. Naš se na tamo i nazad zaustavio na skoro 1400 kilometara. Pevamo i radujemo se kao da je ovo premijera, kao da za nas nije kraj nego tek početak. Bar sam zbog jedne stvari ne samo setan nego bezmerno radostan. Konačno gol. Ako smo najgori, da makar zapalimo zabranjenu baklju bar jednom. Čika Dača bi bio ponosan. Kao i Hugo Buli.

Čika Dača je fudbalski pionir iz Kragujevca, koji je doveo prve Čehe u Jugoslaviju da nas podučavaju igrom sa loptom koja se baca po izvesnim pravilima, čas u vis čas u daljinu. Hugo Buli je sin trgovca iz grada u kome će ovaj Mundijal imati svoje poslednje veče, doneo je prvu loptu u Srbiju. Jugoslavija? Srbija? Ne podnosim da mešam fudbal sa palamuđenjem. Fudbal tu uvek izgubi. Fudbal je jednostavna igra. Ako znaš da je igraš. Ja samo ne mogu tek tako da prešaltujem menjač sa Plavog na Crveno. Ili koje li će već boje biti dresovi na premijeri protiv Čeha 16. avgusta. Patetika, nostalgija, nazovi kako god hoćeš, meni ne može epilog da stane u dve tri reči - dobro je, konačno, neka se završilo...

Neka se završilo, naravno, ali nije zaborav jedini lek za tragikomičan kraj. Između dva poraza i 76 godina bilo je valjda i klečanja na kolenima zbog toga što se nekom drugom tresla mreža.  Ja bar ne zaboravljam. Kao što neću zaboraviti da će u novim dresovima uz Bože Pravde i ruku na srcu stajati isti ovi koji su nas ovoga leta brukali. Ne odričem ih se, ali ne zaboravljam. Pamtim i dobro i loše, ali nikako ne zaboravljam. Najgora smrt je zaborav.

Ova ekipa ide u fasciklu Razno. Tamo gde je Važno, stoje imena jedanaest veličanstvenih iz vremena koje ne znam, ali sam zapamtio iz starih crno-belih albuma. Jakšić, Ivković, Mihajlović, Arsenijević, Stevović, Đokić, Tirnanić, Marjanović, Bek, Vujadinović, Sekulić. Igrači BASK-a i Jugoslavije koji su predstavljali našu zemlju na Prvom svetskom prvenstvu u Urugvaju. Putovali tri nedelje i trenirali na brodu. Ako se već palimo na Heroje da krenemo od njih.

Bože Pravde i ruka na srcu vratiće identitet. Bože Pravde ujediniće navijače. Uz Bože Pravde neće se zviždati nego pevati. Bože Pravde uspraviće još to malo ponosa i dostojanstva koga nam je preostalo. Voleo bih da Bože Pravde natera na ono što nam je ovog leta trebalo. Srce na terenu.

Nas deset hiljada ga je ovde ostavilo, za zemlju i himnu koje više nema. Za sve koji nas smatraju budalama i koji misle da su veći Srbi od nas, samo bih hteo odgovor na pitanje, čisto sportsko: da li uopšte znate kada je odigrana prva fudbalska utakmica u Srbiji? Ne, nije u Gradini, nije Mali Vaga protiv Becića. Nas deset hiljada će vam to reći 16. avgusta kada nas svemirski brod spusti na Marakanu.

Posle Žigićevog gola (avi, 2.2mb)