Politika vrti poljoprivredu ili obrnuto?

Po nalazima instituta prosečna carinska stopa za uvoz poljoprovrednih proizvoda u Evropsku uniju je 10,5 odsto, što je skoro tri puta manje nego što su tvrdili kritičari trgovinske politike Unije . 

Po istom istraživanju tržište Evropske unije je najotvorenije na svetu, mnogo otvorenije od SAD, zemlje koja je jedan od najvećih izvoznika poljoprivrednih prozvoda. Istovremeno čak 60 odsto uvozne robe dolazi iz nerazvijenih zemalja naspram 40 odsto koliko se uvozi iz SAD, Kanade i Japana.

Medjutim ako se vratimo još malo dalje u prošlost, 1995. godine možemo da vidimo da je u ukupnoj trgovini uvoz poljoprivrednih proizvoda bio  devet odsto, da bi u 2004. godini pao na šest odsto. Ovaj pad može da se pripiše mnogobrojnim faktorima, ali pre svega proširenju Evropske unije. Sa proširenjem, nove članice kao što je na primer Poljska  zemlja sa ogromnim poljoprivrednim potencijalima, dobili su priliku da izvoze u Evropu bez ikakvih carina.  

Ali čemu tolika buka, optužbe i istraživanja koja trebaju da svet uvere u nešto?

Moguće je da su optužbe za protekcinizam neosnovane ili u najmanju ruku preterane, ali postoje!

Najinteresatnije je to da  je najači akter, igrač koji optužuje Evropu, SAD, zemlja koja se takodje vrlo često spominje u vezi svoje poljoprivredne politike i („Farm policy“ i „Farm bill“) režima koji je u mnogim elemetima daleko rigorozniji od evropskog CAP („Common Agriculture policy“).

Farmeri u Americi uživaju u zagarantvanom minimalnim cenama, subvencijama povoljnim zajmovima ...

Najveći izvoznik hrane je SAD jer se čak trećina svih poljoprivrednih prozvoda iz ove zemlje izveze.

Evropa je nasuprot tome najveći uvoznik hrane. Svake godine uveze hrane u vrednosti od 60 milijardi evra.

Dakle, politike ove dve zemlje bi trebale da budu drugačije. Amerika želi da što više „pokori“ svetsko tržište, a Evropa da „što manje pretrpi od njega“. Medjutim, izgleda da se kao instrumenti koriste istovetni mehanizmi.

Pri tome svako želi da u priči bude „dobar momak“.

Amerika optužuje Evropu, Evropa Ameriku, Treći svet i Ameriku i Evropu, a istina je negde na sredini. Ako pažljivo čitate medjusobne kritike možete da shvatite šta se u stvari dešava.

Svet je povezan. Deca sa sela u Vijetnamu u vecem broju idu u školu kad su cene pirinèa visoke

Problem u i sa američkom i EU poljoprivrednom politikom (FP i CAP) je, kako je definitivno utvrdjeno u Dohi na sastansku Svetske trgovinske organizacije, izazivanje poremećaja trgovine.

Proizvodi i sirovine koje nastaju u zemljama koje imaju jak sistem subvencioniranja proizvodnje su jeftiniji od svoje realne proizvodne cene u tim zemljama. Subvencije dovode do prekomerne produkcije, prekomerna produkcija do pada cena na svetskom tržištu i depresije ekonomija zemalja koje subvencije nemaju.

Svet je odavno postao jedan i gde sve utiče na svakoga.

Primer je studija koju je u Americi izdao Nacionalni biro za ekonomska istraživanja  gde se pokazalo da su rastuće cene pirinča na svetskoj berzi, u Vijetnamu dramatično smanjile broj zaposlene dece na selu (roditelji su imali novac za finansiranje školovanja dece) i skoro duplo povisila procenat devojčica koje pohadjaju osnovnu školu. Tako Amerika subvencioniranjem proizvodnje pirinča utiče na rad dece u zemljama Jugozapadne Azije. Kad padaju cene zbog njihovih subvencija i prekomerne produkcije, pada sposobnost seljaka u Vijetnamu da školuju svoju decu. Nažalost, prve ispaštaju devojčice.

To nije sve. Problem je zapravo daleko komplikovaniji. Zahvaljujući „jeftinim“ sirovinama i razvijenoj preradjivačkoj industriji, zemlje koje ove atribute nemaju često nisu konkuretne čak ni na sopstvenom tržištu, a pogotovo ako neke proizvode dobiju besplatno!

Najplastičniji primer je Afrika koja prima najviše pomoći u hrani na svetu. Medjutim neki analitičari tvrde da je upravo „pomoć“ koju Afrika prima ključna stvar koja joj ne dozvoljava sopstveni razvoj.

Teorija može da deluje malo surovo, ali sigurno da ima nekog osnova. Tokom sušnih godina, kada poljoprivredinici u Africi proizvedu malo, stiže pomoć od „razvijenog sveta“. Kao posledica toga njihovi proizvodi koji bi na tržištu postigli visoku cenu u normalnim uslovima, to ne mogu jer stigla je pomoć koja nadomesti svaki eventualni manjak proizvoda. Na ovaj način razvijene zemlje «regulišu» cene sirovina i hrane nerazvijenih.

Najoštrije kritike se takodje upućuju i na račun načina na koji se pomoć upućuje. Kada su godine rodnije u Evropi i Americi, kada ima više viškova, uputi se više hrane, a kada je godina manje rodna manje. To ne korenspodira sa stvarnim potrebama.

Zahvaljujući stalno niskoj ceni poljoprivrednih proizvoda ne postoji interes da se nastavlja proizvodnja konkretno tih proizvoda u zemlji gde pomoć stiže tako da se farmeri orijentišu isključivo na uzgoj kultura kojih nema u razvijenim zemljama.

To dovodi do prekomerne produkcije tih kultura, na primer kafe ili banana.

Prekomerna produkcija dovodi do pada cena.

Pad cena do siromaštva.

A sve zajedno to trajne ekonomsko-političke zavisnosti nerazvijenih zemalja od razvijenih.

S druge strane potrošači širom razvijenog sveta mogu da uživaju u cenama kafe i banana koje nikad nisu bile niže.

I tako siromašni ostaju siromašni, bogati ostaju bogati, a svetsko tržište se nalazi pod potpunom kontrolom par „velikih igrača“.

No, ovo je malo jednostrana slika. Ovo sigurno nije izvor siromaštva trećeg sveta često poharanog gradjaniskim ratovima, nestabilnošću. Da nije strane pomoći, ljudi bi tamo umirali od gladi. Teško je zaključiti da li su siromašni zbog nestabilnosti ili su nestabilni jer su siromašni?

Da li se Afrika upropaštava slanjem pomoæi u hrani?

Zahvaljući spomenutoj strogoj carinskoj politici svaka roba, čak i ona konkuretna na svetskom tržištu koja na tržište Evrope ili Amerike dodje je dodatno opterećena. U tim uslovima, bez specijalnih „pogodbi“ druge zemlje koje se nalaze van sistema imaju malo šansi.

A sa kojim će to zemljama biti pogodbe ?

To ne odlučuju ni humanitarne organizacije, ni ministarstva poljoprivrede već rukovodioci najvišeg profila koji prate političke interese.

U neku ruku dozvola da se neki proizvod prodaje na tržištu Evrope ili Amerike može da se posmatra kao humanitarna pomoć sama po sebi. Čak šta više, ukoliko imate pristup tržištu to ne znači da vam je samo odobrena pomoć, već da ste postali deo sistema.

Ali, ipak,  nije sve tako crno i zatvoreno. Pritisak ostalih članica Svetske trgovinske organizacije i javnosti, sopstvenog mnjenja u razvijenim zemljama je stvorio ideju da su neophodne promene.

Promene ne samo zbog Trećeg sveta, već i zato što budžeti više ne mogu da podnesu pritisak poljoprivrede. S druge strane, subvencije održavaju u poslu dosta proizvodjača koji su izgubili trku.

Ovo je za Ameriku strateški, a za Evropu  socijalni problem.

Ima pozitivnih pomaka kao što je na primer „EBA“ (Everything bur arms), dogovor koji za 49 najsiromašnijih zemalja sveta dozvoljava slobodan pristup Evropskom tržištu za sve sem oružja i municije.

Stvar koja je definitivno u Dohi dogovrena i koja je možda i najvažnija je „dekuplovanje“. Glavna poenta je da se smanje prekomerna produkcija u poljoprivredi time što se više subvencije  neće deliti na osnovu količine proizvoda.

Rešenje problema bogatih i siromašnih na polju proizvodnje hrane nije još na vidiku

Generalno su sve „nacionalne poljoprivredne politike/mere“ podeljenje na „pakete“.  Zeleni paket podrazumeva mere koje su najmanje destruktivne za treće zemlje, i ne postoje ograničenja u pogledu primene takvih mera. Paketi koji su klasifikovani kao žuti su destruktivniji, dok su u paketi koji se klasifikuju kao plavi predmet specijalnog dogovora i utvrdjenih granica.

Doha 2005. i to što su Evropa i Amerika uopšte pristale da o tome razgovaraju je pokazala da postoji izvestan stepen dobre volje da se problemi zaista reše. U osnovi svet teži stabilnosti, a stvaranje siromašnih i nestabilnih država nikom ne ide u prilog. S druge strane, svako najviše brine o sebi i problemima koje ima kod kuće.

Ovo su stvari koje se neće rešiti skoro. Proizvodnja hrane je osetljiva grana, stvari se ne dešavaju preko noći, a najavljene promene i mere će se realizovati u deceniji koja sledi.