Miloseviceva smrt pokazuje neuspeh Tribunala

Slobodan Milosevic nije bio samo najzloglasniji zlocinac u ratovima vodjenim u bivsoj Jugoslaviji, vec i najvisi jugoslovenski politicki i vojni lider koji je optuzen pred Medjunarodnim krivicnim tribunalom za bivsu Jugoslaviju (ICTY) za zlocine izvrsene u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini od 1991. do 1995. godine.

Miloseviceve optuznice za ove zlocine govore o "zajednickom kriminalnom poduhvatu" u koji su bili ukljuceni i drugi jugoslovenski zvanicnici slicnog ranga i statusa: clanovi Predsednistva Jugoslavije Borisav Jovic i Branko Kostic; savezni sekretar za narodnu odbranu Veljko Kadijevic; nacelnik Generalstaba Jugoslovenske narodne armije Blagoje Adzic; i drugi.

Milosevic je nesumnjivo pojedinac koji snosi najvecu krivicu, ali on je samo jedan od ucesnika u ovom "zajednickom kriminalnom poduhvatu."

Optuzujuci samo njega medju najvisim zvanicnicima Srbije i Jugoslavije, glavna tuziteljka, Karla del Ponte, dozvolila je da Milosevic preuzme odgovornost i za svoje saucesnike, koji su se tako spasli sudjenja.

Sada je Milosevic mrtav i nikome od najodgovornijih srpskih/jugoslovenskih zvanicnika nece biti sudjeno za ratne zlocine u Hrvatskoj i Bosni.

Da bismo shvatili zasto je to tako moramo detaljnije ispitati komandnu strukturu srpskih i jugoslovenskih snaga tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni, kao i hronologiju ovih ratova.

Milosevic je bio glavni organizator, i pored toga sto je na papiru bio samo predsednik jedne od jugoslovenskih republika - Srbije. Mogao je da vodi rat u Hrvatskoj i Bosni samo zahvaljujuci  saradnji  najvisih  zvanicnika  koji su  u nacelu bili  slicnog ranga i statusa kao on.

Jugoslovenska narodna armija (JNA) bila je 1991. godine u rukama Kadijevica, Adzica i njihovih zamenika, Staneta Broveta  i Zivote Panica.

Njihova spremnost da se bore na strani Srbije - neustavno, nezakonito i uprkos predsednistvu i vladi Jugoslavije - omogucila je Milosevicu da uziva iluzornu vojnu superiornost zahvaljujuci kojoj je mogao da napadne, ali ne i da porazi Hrvatsku.

JNA je formalno bila pod komandom kolektivnog jugoslovenskog Predsednistva, na cijem je celu za vreme rata u Hrvatskoj formalno bio Hrvat, Stipe Mesic.  Ali,  Kadijevic  i Adzic su omogucili da zajednicka vojska citave Jugoslavije postane vojska samo Srbije i Crne Gore.

U oktobru 1991, na vrhuncu rata u Hrvatskoj, clanovi Predsednistva iz Srbije i Crne Gore - Jovic i Kostic, kao i dvojica predstavnika Vojvodine i Kosova - izvrsili su udar i proglasili se za vrsioce duznosti predsednistva Jugoslavije, pa tako i za vrhovne komandante JNA.

Zadrzali su taj status do proleca 1992. i imali centralnu ulogu u planiranju rata u Bosni, ukljucujuci i osnivanje vojske bosanskih Srba i izbor Ratka Mladica, u pocetku ne tako vaznog oficira, za njenog komandanta.

Vodjenje rata u Hrvatskoj i planiranje i priprema rata u Bosni proizvod su ovog "zajednickog kriminalnog poduhvata", kao sto je receno u Milosevicevim optuznicama, u koji su bila ukljucena ova lice i vise manje poznatih ucesnika, ukljucujuci i Miloseviceve marionete medju hrvatskim i bosanskim Srbima, kao i zivopisne, ali manje znacajne likove poput Vojislava Seselja i Zeljka Raznatovica "Arkana".

Trebalo je da svi preziveli ucesnici u ovom poduhvatu budu optuzeni, sto se zamalo i dogodilo.

Autor ovog clanka je radio za tuzilastvo ICTY 2001. godine i ucestvovao je u sastavljanu optuznice protiv Milosevica za ratne zlocine u Bosni.

Istrazni tim za koji sam radio prvobitno je nameravao da optuzi vodece figure u ovom poduhvatu, ukljucujuci Kadijevica, Adzica, Jovica i Kostica, i vec je bio otpoceo rad na pripremi optuznice.   

Ali, na polovini ovog procesa, dobili smo novi nalog od Karle del Ponte koja je zahtevala zasebnu optuznicu za Milosevica. Takva odluka je na sraman nacin omogucila drugim srpskim i jugoslovenskim ratnim zlocincima visokog ranga da izbegnu sudjenje.

Njena odluka bila je povezana sa teznjom zapada da personalizuje zlo. Pojednostavljeno vidjenje problema kod neobavestenih zapadnjaka, za koje je Millosevic bio jedina poznata figura, dok za ostale nikada nisu ni culi, islo je na ruku opravdavanju njene odluke kod zapadne javnosti.

Ova odluka je imala vise veze sa politikom nego sa pravom: cini se da je Karla del Ponte zakljucila da je otpor postmilosevicevskog rezima u Srbiji prema ICTY – gde su ratni zlocinci i mafija iz Miloseviceve ere zadrzali vazne uloge u pozadini – previse snazan da bi rizikovala jos jednu rundu optuznica za visoke zvanicnike.

To nema nikakve veze sa odsustvom raspolozivih dokaza. Kadijevic, Adzic, Jovic, Kostic i ostali mogli su biti optuzeni na osnovu komandne odgovornosti za zlocine koje su izvrsile snage pod kontrolom JNA u Vukovaru i Dubrovniku, za sta su optuznice vec postojale. 

Stavise, Karla del Ponte se spremala da optuzi nacelnika generalstaba hrvatske vojske, Janka Bobetka, za ratne zlocine koje su pocinili njegovi podredjeni u Medjackom dzepu, i komandanta bosanske vojske za zlocine mudzahedina u centralnoj Bosni, u oba slucaja na osnovu komandne odgovornosti – a nije bila spremna da po istom osnovu optuzi visoke komandante JNA i clanove suzenog jugoslovenskog Predsednistva. 

Iskrivila je svoju optuznicu u korist agresora koji su osvojili velike delove Hrvatske i Bosne, a na racun onih koji su branili svoje zemlje od agresije. 

U odnosu na udeo koji je imala u ratnim zlocinima, Srbija je pred ICTY tretirana veoma blago.

Ocekivalo se da ce se hrvatska i bosanska javnost zadovoljiti optuznicom protiv samo jednog visokog srpskog ili jugoslovenskog zvanicnika – Milosevica. Posto je on sada umakao pravdi, moraju se zadovoljiti sacicom optuzenika sekundarnog ili manjeg znacaja.

Najvazniji medju njima verovatno je Jovica Stanisic, koji se nalazio na celu drzavne bezbednosti, ali i pored toga sto je imao centralnu ulogu u krvoprolicu, bio je podredjen Milosevicu.   

Franko Simatovic, koji se nalazio na celu Milosevicevih specijalnih snaga, takodje je tvorevina Milosevica koji ga je kontrolisao.

Treci srpski optuzenik, Momcilo Perisic, postao je nacelnik Generalstaba Jugoslovenske armije tek 1993. godine, po okoncanju perioda direktne srpske agresije, posto je pethodno bio samo komandant korpusa za vreme napada JNA na Bosnu. 

Cetvrti srpski optuzenik, Vojislav Seselj, bio je ekstravagantni zagovornik ultranacionalizma, ali je njegov stvarni znacaj u pripremanju i vodjenju ratova ipak sekundaran.

Jos manjeg znacaja su general Pavle Strugar, admiral Miodrag Jokic i komandant bataljona Vladimir Kovacevic, koji je dobio veoma blagu kaznu za ratne zlocine u Dubrovniku, kao i trojica oficira kojima se sudi za zlocine u Vukovaru.

Konacno, tu su i brojni optuzenici medju bosanskim i hrvatskim Srbima, koji su za tuziteljku laksa meta, jer kao ljudi iz Bosne i Hrvatske imaju status kolaboracionista pre nego agresora. S obzirom na ogromne sume investirane u ICTY, rezultati su nezadovoljavajuci. Javnost u Hrvatskoj i Bosni ima pravo da ukaze na ocevidnu cinjenicu: pravda ovde nije izvrsena. 

Marko Atila Hoare je visi istrazivac na Fakultetu umetnosti i drustvenih nauka Univerziteta u Kingstonu. On je autor kratke istorije bosanske armije (Kako se Bosna naoruzavala, Saqi Books, London, 2004).