Nepoželjni kod kuće

Relevantne hrvatske stranke na političkom izbornom tržištu čuvaju se, ne toliko verbalnih, koliko praktičnih poteza koji bi se mogli označiti kao srbofilski, a u praksi bi šire otvorili vrata povratku. Stoga nema aktivne politike i praktičnog odnosa prema rešavanju mnogobrojnih problema povratka Srba u Hrvatsku i uklanjanju raznovrsnih prepreka koje stoje na tom putu. Ono što se čini u tom pravcu nije autentično, svojevoljno, već je iznuđeno, odnosno čini se uglavnom zbog nekih, za hrvatsku vlast, širih i mnogo važnijih ciljeva na putu priključenja Evropskoj uniji.

Ovo kaže Ratko Bubalo, predsednik Humanitarnog centra za integraciju i toleranciju iz Novog Sada, asocijacije koja kao izvršni partner Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice pruža pravnu pomoć izbeglicama i raseljenim licima u Srbiji.

Koliko para...

I sam deli izbegličku sudbinu s obzirom na to da je došao s porodicom iz Zagreba u Novi Sad 1994. godine. Pre toga je radio u hrvatskom Saboru, pa je dobar poznavalac prilika u oblasti mogućnosti povratka izbeglica i prati ovu problematiku i često istupa u javnosti.

Tako je naš sagovornik nedavno učestvovao u emisiji „Latinica” Prvog programa Hrvatske televizije. Ona je imala izuzetno pomirljiv tok s mnogo tolerantnih izlaganja u vezi s povratkom Srba u njihov zavičaj. Onda je na samom kraju, kad su sumirani rezultati izjašnjavanja gledalaca, ispalo da je većina hrvatskog stanovništva protiv povratka izbeglih Srba.

– Da je atmosfera za povratak Srba u Hrvatsku i dalje loša pokazuju i najsvežiji podaci iz „Latinice”: na reprezentativnom uzorku od 3.556 gledalaca njih 77 odsto se izjasnilo protiv povratka Srba u Hrvatsku, a svega 23 odsto za povratak – navodi Bubalo. Prema njegovim rečima, u poslednje vreme pojedini politički čelnici i predstavnici aktuelnih državnih vlasti u Republici Hrvatskoj izjavljuju da povratak nije više političko i pravno pitanje, nego ekonomsko.

– To je jedna, u suštini, političko-propagandna redukcija koja odgovornost za povratak izbeglica prebacuje uglavnom na leđa međunarodne zajednice, u stilu „koliko para, toliko povratka”. Ekonomski momenat ne može se zanemariti, ali on nije jedini i isključivi uslov i prepreka povratku. Tako se pokušava stvoriti alibi za nečinjenje i prikrivaju se mnoge političke i pravne prepreke povratku. Na primer, ako je u BiH omogućeno vraćanje stanova nosiocima stanarskih prava, zašto se to ne može obezbediti i u Hrvatskoj, naročito u područjima Krajine gde nije bilo otkupa stanova u društvenom vlasništvu? Umesto da se pitanje oduzimanja stanarskih prava izbeglih i prognanih Srba tretira kao pitanje ljudskih prava, hrvatska vlast pokušava da stavi tačku na to pitanje, tretirajući stanarsko pravo kao komunistički relikt prošlosti, pokušavajući da se ljudska prava izbeglica redukuju na humanitarni problem koji će se rešavati kao akt milosrđa i dobre volje države – pojašnjava Bubalo.

...toliko povratka

– Kao što je to nedavno ukazao šef misije OEBS-a u Hrvatskoj Horhe Fuentes, prosečno se svaki treći dan u Hrvatskoj dogodi etnički motivisani napad na Srbe. Osim toga, još neotklonjene nejasnoće i kontroverze u primeni Zakona o opštem oprostu stvaraju nesigurnost i strah od hapšenja kod potencijalnih povratnika. Na žalost, nije sasvim napuštena i praksa da se krivično gonjenje i suđenje koriste i kao instrumenti revanšizma i kolektivne odmazde, polazeći pri tome od kolektivne krivice Srba. To se vidi i u dvostrukim standardima optuživanja za ista ili slična krivična dela učinjena u periodu od 1991. do 1995. godine. U slučaju kad su Srbi optuženi dela se kvalifikuju kao ozbiljno narušavanje međunarodnog humanitarnog prava (ratni zločin ili zločin protiv civilnog stanovništva), a ako su ih počinile osobe hrvatske nacionalnosti, u pravilu, ili ne procesiraju ili se kvalifikuju kao klasična krivična dela i najčešće uz neku olakšavajuću okolnost, gde postoji mogućnost uslovne i oslobađajuće presude – kaže Bubalo.

On misli da se povratak može ubrzati stavljanjem akcenta na dve vrste pritiska. Jedan je unutrašnji, kroz institucije pravnog i političkog sistema u zemljama porekla izbeglica, a drugi je spoljni pritisak, kroz evropske i međunarodne institucije i stalno insistiranje na aktivnijoj ulozi i pritisku međunarodne zajednice. Tu se moraju precizno definisati i vremenski oročiti konkretne obaveze nacionalnih vlasti na stvaranju uslova za dostojanstven i održiv povratak izbeglica i raseljenih lica, kako bi se prevladala lukava igra olako datih obećanja i veštih, tvrdokornih opstrukcija u praksi.

– I Srbija i SCG imaju odgovornost u zaštiti ljudskih prava izbeglica i u stvaranju uslova za povratak svih koji to žele. Nažalost, u Srbiji je potcenjen izbeglički problem, pa i nakon dolaska na vlast demokratske opcije. Izbeglice su na margini njihovog konkretnog interesovanja, što im se sada vraća kao politički bumerang. Od vlasti se očekuje stalna inicijativa na spoljnopolitičkom planu, te pomoć i ohrabrivanje izbeglica da se samoorganizuju i vrše pritisak i na relevantne faktore u evropskoj i međunarodnoj zajednici za brže iznalaženje trajnih rešenja – smatra Ratko Bubalo.