Vlada ne haje za protest iz Vojvodine

Predsednik Skupštine Vojvodine Bojan Kostreš i pokrajinski premijer Bojan Pajtić najenergičnije su osudili raspisivanje tendera za davanje ove koncesije i najavili oštar protest Vladi Srbije, od koje će, kako su rekli, tražiti da se tender poništi. Glavne zamerke odnose se na to što se već izgrađeni deo autoputa daje koncesionaru na korišćenje, a svi građani moraju da vraćaju međunarodne kredite. To je ocenjeno kao nedomaćinsko gazdovanje javnim dobrom i ignorisanje ranijih zahteva Pokrajine. Oni su izrazili nevericu kako Vlada Srbije ne želi da uvaži odluku Skupštine Vojvodine i pokrajinske administracije, koja je rekla svoju u vezi s ovom jedinstvenom koncesijom za već izgrađeni i, naravno, neizgrađeni deo autoputa.

Vojvodina ocenjuje apsurdnim da se na račun izgrađenih delova autoputa u pokrajini gradi autoput sasvim drugog ranga. Deonice Horgoš - Novi Sad i Novi Sad - Beograd se nalaze na evropskom saobraćajnom Koridoru 10, čija izgradnja je dobila prioritet od Evropske komisije za transport, dok pravac Beograd- Požega nosi oznaku lokalne saobraćajnice, za koju u Ministarstvu za kapitalne investicije tvrde da je deo autoputa za južni Jadran. Istina, ulažu se napori da Koridor 10 dobije novi krak prema Jadranu, međutim, to će, očito, morati da sačeka neka bolja vreeman.

Vojvodina se zalaže da se najpre kompletira Koridor 10 po sadašnjoj trasi, jer je od Horgoša do Novog Sada preostalo da se izgradi samo druga traka autoputa, pošto će deonica do Beograda biti kompletirana do kraja ove godine. Pokrajina ne može da prihvati da se putarina sa ove dve deonice usmeri budućem koncesionaru, koji bi pomoću nje gradio deonicu, tim pre što se autoput od Novog Sada do Beške gradi iz kredita. Uz pomoć evropskih zajmova gradiće se i novi beščanski most i rehabilitovati stara traka autoputa Novi Sad - Beograd, kao i deset petlji koje će omogućiti zatvoreni sistem naplate putarine. Zato se Vojvođani s pravom pitaju odakle će se vraćati svi ovi krediti, ukoliko se putarina sa izgrađenih deonica preusmeri budućem koncesionaru.

Uprkos tome što je Skupština Vojvodine glasala da se ovakav tender ne prihvati, on je raspisan još u oktobru prošle godine i procedura je u toku. Za projektovanje i izgradnju autoputa od Beograda do Požege u dužini od 140 kilometara neophodno je oko 631 milion evra, za izgradnju 108 kilometara druge trake autoputa od Horgoša do Novog Sada oko 138 miliona evra. Autoput od Novog Sada do Beograda finansira Republika Srbija preko međunarodnih zajmova i to preostale radove na izgradnji leve kolovozne trake autoputa, izgradnju novog mosta preko Dunava, popravku sadašnjeg, rekonstrukciju stare trake i izgradnju petlji u cilju uvođenja zatvorenog sistema naplate putarine. Koncesionar ubire putarinu sa sve tri dela do kraja koncesionog perioda.

Koncesija se daje na rok od 25 godina, a ko će je dobiti, znaće se na leto. Naime, završen je prvi deo tendera, utvrđena je lista pretkvalifikovanih firmi, koja je obavijena velom tajne, jer je do nje nemoguće doći u Ministarstvu za kapitalne investicije. Između ovih firmi koje su prošle strogu tendersku proceduru biraće se najbolji ponuđač, a rok za podnošenje ponuda je 17 april. I dok Vojvodina diže galamu, koncesija kuca na vrata.

U laži su velike pare

Ministarstvo za kapitalne investicije, koje vodi Velimir Ilić, izdalo je “preporuke” kontroverznom australijanskom biznismenu srpskog porekla Draganu Marjanoviću da vodi pregovore sa zainteresovanim firmama za ulaganje u izgradnju auto puta Horgoš-Požega i tu više nema spora. Iako ministar Ilić tvrdi da ne postoji nikakva afera i da” niko u Ministarstvu za kapitalne investicije, nije prekršio zakon sklapanjem bilo kakvih nezakonitih ugovora sa bilo kojom firmom iz Australije”, cela priča ipak ima i drugu stranu.

Naime, ambasador SCG u Australiji Milivoje Glišić u depeši upućenoj srpskom premijeru Vojislavu Koštunici i Ministarstvu inostranih poslova nije ni tvrdio da je sa bilo kim u Australiji sklopljen nezakonit ili štetan ugovor, već samo da se “preporuka” povuče jer je data “čoveku koji je pravosnažno osuđivan” zbog prevare. Ministar Ilić, pak, u prvi plan ističe da je “lično” proverio da li je sklopljen posao od makar jednog dinara sa firmom “Global fajnens vorldvajd” i garantuje da toga nije bilo. Tvrdi Ilić i to da se uverio da u njegovom ministarstvu ne postoji nijedan zvaničan dokument koji je zaveden a koji se tiče firme Dragana Marjanovića.

E, upravo tu nešto ne štima. Dragan Marjanović, a tako je ceo slučaj i otkriven, je “preporuku”, koja je otkucana na memorandumu Ministarstva za kapitalne investicije, odneo u ambasadu SCG i zamolio ambasadora Glišića da se ona sa srpskog prevede na engleski i overi od strane naše ambasade da bi bila validna i služila kao dokaz kod firmi kojima se nudi posao u izgradnji putne infrastrukture u Srbiji. Jer, da to Marjanović nije uradio, ambasador ne bi ni znao, mada bi po logici trebalo, da naša vlast “deli” privatnim kanalima razne preporuke za predstavljanje Srbije u Australiji.

U “preporuci” koja je otkucana na memorandumu Ministarstva za kapitalne investicije, ali koju nije potpisao lično ministar Ilić već neko drugi čiji je potpis nečitak, piše: Ovim putem potvrđujem da gospodin Dragan Marjanović može voditi pregovore sa svakom zainteresovanom strankom u vezi aktivnosti Ministarstva za kapitalne investicije na pripremi postupka za davanje koncesije za izgradnju auto-puta Horgoš-Požega, a u smislu davanja onog obima i vrste informacije koje ne ugrožavaju transparetnost postupka pripreme tenderske i ugovorne dokumentacije.

Tek, ministar Ilić nijednom novinaru nije odgovorio na pitanje da li je Marjanoviću dao preporuku i na koji način je sa njim stupio u kontakt, već uporno ističe da nije bilo nikakvog ugovora s njegovom firmom. Samog Ilića “demantovala” je i Vlada Srbije, koja je nakon dobijanja depeše iz Australije povukla spornu “preporuku”, za koju kapitalni ministar tvrdi da nije ni postojala. Demantuje Ilića i ambasador Glišić koji, iako je reč o, kako kaže, “službenoj tajni”, ipak potvrđuje da je Marjanović bio u našoj ambasadi u Australiji i tražio da mu se prevede”preporuka”. Glišić pri tome prećutkuje da je on naložio službenicima u ambasadi da “preporuku” prevedu, te da je overen dokument vraćen Marjanoviću. Zbunjuje i činjenica da je Glišić najpre pristao da overi papir Ministarstva, da bi nakon nekoliko dana “ukapirao” da tu nešto nije uredu i o tome poslao depešu u Beograd.

Znajući kako stvari idu u Srbiji, ne treba sumnjati da će i ova afera, koja je započela bezazleno oko kazana za slatki kupus i prijateljskog tapšanja po ramenu, biti brzo zataškana i zaboravljena. No, ostaće otvoreno pitanje kako to vlast i na osnovu kojih kriterijuma utvrđuje ko su “sposobni” i “podobni” ljudi u dijaspori koji mogu dobiti “preporuku” da predstavljaju Srbiju, i da li se na takav način uopšte mogu prikupljati zainteresovani za ulaganje u maticu. Može li se baš svako ovlastiti da sakuplja pare za Srbiju a da se o njemu sudi samo na osnovu buđelara, titule “uspešan biznismen” ili ljubavi prema kazančetu kupusa. Ostaće i gorak ukus koji ova priča o nesređenim srpsko-srpskim odnosima i mutnim radnjama ostavlja u međunarodnim finansijskim krugovima. Toliko gorak da će se i ono malo investitora, spremnih na ulaganje u Srbiju, razbežati glavom bez obzira.