Shining

I kao što Kubrick nije snimao u hotelu u vrhuncu sezone, sa redovnom raznovrsnom hotelskom ponudom, mnoštvom turista u organizovanim šetnjama, flertovanjem u Piano baru, čajankom u Tea Roomu, tako se ni moj boravak ‘u međuvremenu u Švajcarskoj’ ne uklapa u očekivanu redovnu ponudu swiss dreama: ritam od 9-17h, isplanirani godišnji odmor, štednja za kuću sa dvorištem i eventualnim poglednom na jezero, automobil sa velikim prtljažnikom, subotnji shopping u megamarketima. Znam da je ovo sasvim uobičajen lifestyle i Ovde, i Tamo, i Svuda. Ipak, odstupanje od ovog rasporeda, negde je cool, negde je sasvim uobičajeno, negde je nemoguće, negde je na ivici egzistencije, negde je dekadentno. U mom slučaju u Švajcarskoj, Drugačije je moguće, ali je Shining.

Prvih nekoliko sedmica po preseljenju u švajcarski gradić na obali jezera, pogled mi je zaklanjala skela, postavljena zbog krečenja fasade naše stoletne zgrade. Tokom doručka, oko 10 sati, moj muž i ja, ogrnuti u bademantile, svakog jutra imali smo posmatrača – majstora na fasadi, Italijana živahnih plavih očiju, vrednog, pedantnog i zahvalnog za veliku šolju tople kafe, koju bismo mu ponudili svakog jutra. Nakon nedelju-dve, kad smo se malo navikli na poglede jednih na druge, moj muž se upustio u ćaskanje sa majstorom koji mu je otkrivao tajne svog zanatskog umeća. Sledilo je i sasvim logično majstorovo pitanje:

“A čime se Vi bavite? Je l’ radite u noćnoj smeni?”

“Ah, ne, ne. Ali shvatam da Vama sa druge strane stakla svakako tako izgleda”, pokušao je da sa malo reči i mnogo samoironije definiše svoju realno neradničku poziciju.

“A-ha! E pa sa srećom,” namignuo je nestajući negde iza skele.

(Taj majstorov mig sa druge strane stakla, bio bi nešto kao prvi nagoveštaj za Shining ;)

Ubrzo potom, skela je uklonjena i zablistao je veličanstven pogled na jezero i vrhove Alpa…

Posle doručka obično izađem u šetnju, praznim kejom, namignem Charlie Chaplinu koji mi otpozdravi šeretskim naklonom; iskoristim što nema gužve pa obavim shopping, poštu, banku; u povratku svratim u uglancanu poslastičarnicu na čaj i razmenim sedam puta “Merci” sa ljubaznom vlasnicom. Na jednoj od destinacija redovno sretnem Madame Hermine, srdačno proćaskamo i pomislim kako li se samo dobro drži za svoje 93 godine. Gradić oživi na sat vremena od 17 do 18, a onda ponovo sve utihne. Posle večere, često odem u bar hotela u komšiluku. To je onaj hotel o kojem sam vam već nekoliko puta govorila, u koji je, krajem 19. veka, dolazila ruska kraljevska porodica sa svitom. Još se mogu videti njihove stare fotografije, ogledala i delovi nameštaja iz tog vremena. Bar je najčešće sasvim pust, i Sam za klavirom svira šta god poželimo. Barmen je uvek naročito polaskan kada naručimo njegove koktele u velikim čašama. Onda opustelim hotelom počnu da kruže likovi prošlosti, čuje se ruski, smeh raskošno obučenih dama, muzika Čajkovskog,… Moj muž mi pokazuje novi izveštaj iz banke:

“Akcije Nestlea su ponovo porasle. Taman imamo još za mesec-dva”, smešeći se namiguje i pokazuje mi koverat sa prozorčetom.

Barmen nam nudi još jedan koktel na račun kuće:

“Whatever you say, Loyd. Whatever you say.”