Otisak nedelje

Hoće, neće, hoće, neće, hoće... ipak hoće. MMF je, dakle, stigao. To je bila glavna prošlonedeljna vest, koja je bacila senku i na pitanje ko će predvoditi našu delegaciju na sednici Saveta bezbednosti o Kosovu. U jednom istom danu, oko podneva, najviši zvaničnici su se kleli da nemaju pojma kad će Misija doći, a već predveče njen dolazak je bio najvažnija, ekskluzivna vest. Ono što bi trebalo da bude rutina, ovde je postalo događaj dana, nedelje, možda i meseca.

U stvari, taj posao sa Međunarodnim monetarnim fondom trebalo je da bude završen još pre mesec dana - da ne računamo ostale propuštene rokove - ali je oklevanje Vlade i Skupštine Srbije u donošenju nekih odluka (o privatizaciji NIS-a, recimo) ili donošenje drugih mimo dogovora sa Fondom, prouzrokovalo odlaganje. Koliko će to kašnjenje koštati građane još nije poznato, a pitanje je da li će ikad i biti izračunato. Jasno je, međutim, već sad da će kaiš morati da stegnu za još jednu rupu. Jer, prema onome što je na konferenciji za štampu rekao ministar finansija Mlađan Dinkić, para će dogodine biti manje: i za penzije i za zdravstvo i za školstvo i za državnu administraciju i za privredu. Mada, mora se dodati, relativno. Što znači da će ih u apsolutnom iznosu (u skladu sa rastom bruto domaćeg proizvoda) biti i više, ali će biti manji njihov relativni, procentualni udeo u BDP-u. Ali, čak i «apsolutno» je, što reče neko, možda i Ajnštajn lično, relativan pojam. Problem je što po ovoj "domaćoj teoriji relativiteta" najgore prolaze - najslabiji. Poznato je, naime, i iz teorije i iz prakse, da inflacija najviše pogađa najsiromašnije. Naša, čini se, to dokazuje bolje nego ijedna druga. Jeste da su cene za devet meseci ove godine porasle za 12 odsto (odnosno, da budemo sasvim precizni, za 11,7 odsto), ali su zato cene prehrambenih proizvoda porasle mnogo više, čak za 20 (tj. sasvim precizno, 19,3) odsto. A svi moraju da jedu (siromašni, koji nemaju druge zabave, možda i više). Pri tome, to je posebno zanimljivo, oni prehrambeni proizvodi, koje otprilike podjednako "konzumiraju", tj. kupuju svi, i bogati i siromašni, poskupeli su mnogo više nego artikli koje sebi mogu da priušte, manje ili više, bolje stojeći građani. Tako je, recimo, u pomenutom razdoblju, hleb poskupeo za 13 odsto, mleko za 15, ulje za 29, šećer za 31, a najjeftinije meso, piletina, za 24 odsto. S druge strane, skuplji proizvodi poskupeli su manje: biftek 0,13 odsto, pileći file 14,7 odsto, lignje 12 odsto...

Hm, znači li sad ovo da javnu potrošnju ne treba smanjivati. Ne, naravno, naprotiv. Jedan od najvećih, ako ne i najveći problem u Srbiji jeste upravo u tome što su fiskalna zahvatanje ogromna. Ili, da opet malo "relativizujemo" stvar, neizdrživa su za ovu i ovakvu privredu. Samo su, recimo, prihodi republičkog budžeta za devet meseci dostigli 290 milijardi dinara, što je za preko 50 milijardi ili gotovo za četvrtinu više nego prošle godine u istom razdoblju. Niko u državi, sem države same, nije tako dobro "poslovao".

Da paradoks bude veći, budžetski suficit, sudeći bar po nekim njenim tumačima, postaje jedan od glavnih aduta domaće ekonomske politike. Ne retko ćete ih čuti kako se time hvale kao da su izveli neki udarnički, stahanovski podvig. Bilo kako bilo, višak u državnoj kasi mogao bi ove godine, po Dinkićevim rečima, da dostigne i svih 20 milijardi dinara, odnosno oko jedan odsto bruto domaćeg proizvoda. Pre samo tri meseca, prilikom usvajanja rebalansa budžeta, u opticaju je bio suficit od oko tri milijarde.

Kako će u tom pogledu situacija izgledati iduće godine, Dinkić nije hteo, ili nije znao, da kaže. U dokumentu dugačkog naziva - Memorandum o budžetu i ekonomskoj i fiskalnoj politici za 2006. sa projekcijama za 2007. i 2008. godinu - usvojenom u junu, zapisano je, doduše, da bi fiskalni suficit 2006. trebalo da iznosi 0,3 odsto BDP-a (oko pet milijardi dinara). Više je nego jasno da s obzirom na dinamičan razvoj, kako naše ekonomije tako i statistike, ove brojeve treba uzimati sa krajnjom rezervom, ali generalna linija je nesporna: državni prihodi će i u narednim godinama biti veći od rashoda, a budžetska "ravnoteža" će biti uspostavljena tek 2008. godine.

Ključno pitanje ovde glasi: šta će Srbiji suficit? Najuspešnije vlade, tj. zemlje u tranziciji, godinama su "poslovale" sa deficitom koji je dostizao i 5-6 odsto (njihovog) bruto domaćeg proizvoda. Mudra politika sastojala se upravo u tome: da se, s jedne strane, od privrede (i građana) uzima što manje, kako bi im se ostavila sredstva za investicije, a da se, s druge strane, kreditima obezbeđuje ono što im fali za pomoć "tranzicionim gubitnicima". Na prvi način država obavlja svoju ekonomsku (razvojno-podsticajnu) funkciju, na drugi način - socijalnu.

Kad država ne zna šta će ni kako će, onda MMF kaže: pošto nije sigurno da ćete vi privredu voditi tako da za 2-3 godine možete vratiti pare koje ste pozajmili, da se mi osiguramo - rezervisaćemo sredstva za te namene, a vama, i vašima, kako bude. Kom' obojci, kom' opanci.