Moderna vremena predsednika Buša

Ono što je bilo izuzetno smešno u filmu, mnogo je manje smešno kada se događa predsedniku Sjedinjenih Država.

Sve je počelo sa Irakom, naravno. Bez obzira na rezultate referenduma, izgleda jasno da Kurdi i šiiti nameravaju da obrazuju svoje autonomne regione, što će na kraju značiti "de facto" kraj države Irak. Možda to i nije tako loša stvar u principu, ali pokušajte to da, recimo, kažete Turskoj. Ili sunitima koji će nastaviti da vode svoj neobjavljeni građanski rat. U međuvremenu, nesmanjenom žestinom nastavlja se trošenje američkih stredstava, vojnih mogućnosti i političkog kapitala. Irak nastavlja da bude primarno mesto za regrutovanje i tačka okupljanja svetskih terorista. Malo ljudi van SAD je verovalo u ovaj rat, a sada u to ne veruje i sve veći broj Amerikanaca. Vođenje ovog rata i pokušaj da se SAD nekako izvuku odatle, već su sami po sebi zadatak koji zahteva velika sredstva.

To su pratili uragani Katrina i Rita, jedni za drugim. To je upravo tačka gde Čaplinov film počinje da se preliva u predsedničke teškoće. Predsednik se prvo potpuno ukočio poput jelena uhvaćenog u snop automobilskih farova, očigledno nesposoban da preduzme odlučnu akciju. To je bilo delimično zato što su njegovi pomoćnici filtrirali praktično sve informacije (on otvoreno priznaje da ne čita novine i ne gleda vesti na televiziji). Danima nije bio svestan žestokih kritika na račun svog ponašanja i ponašanja federalne vlade. Kada su njegovi savetnici konačno videli stepen štete nanete administraciji, pokušali su da je kompenzuju, ali na pogrešan način. Predsednik je devet puta posetio oblasti opustošene uraganima i viđen je kako lično pomaže u kucanju eksera u fasade novih domova onih koji su izgubili sve u uraganu Katrina. Suviše malo, suviše kasno. Amerika je došla do zaključka o predsednikovom odgovoru u prvih 48 sati nakon što su probijeni nasipi u Nju Orleansu. Cena ratova u Iraku i Avganistanu zajedno sa stotinu milijardi dolara neophodnih da se otkloni šteta koju su nanela dva uragana, sada ozbiljno ugrožavaju federalni budžet i povećavaju mogućnost ozbiljnog inflatornog trenda prvi put u ovoj deceniji. Veliki pritisak je praktično na sve vladine programe. Udvostručenje cena benzina u velikoj meri doprinosi tom trendu i ima jak uticaj na čitavu ekonomiju.

Najbliži predsednikov savetnik kome se pripisuje da je "mozak Džordža Buša", zamenik šefa osoblja Bele kuće Karl Ruvi, može da bude označen kao osoba koja je otrkila ime agenta CIA koji je obelodanio da je ključni argument Bele kuće da Sadam Husein proizvodi oružje za masovno uništavanje bio potpuno neistinit i da je Bela kuća to znala pre nego što je takav podatak pomenut u glavnom predsednikovom obraćanju naciji. Ruvi je morao da se pojavi pred velikom porotom četiri puta i on je, najblaže rečeno, zauzet. U isto vreme, moćni lider republikanske većine u Predstavničkom domu Tom Dilej optužen je za finansijske prekršaje u okviru kampanje, a lider republikanske većine u Senatu Bil Ferst podvrgnut je istrazi zbog insajderske trgovine akcijama. Protiv Džeka Abramofa, moćnog lobista koji je veom blizak republikanskim krugovima, takođe se vodi istraga čiji potencijalni krakovi idu u mnogim pravcima. Administracija se tako iznenada suočila sa ozbiljnim optužbama za korupciju, kao i za nekompetenciju. Ironijom sudbine, jedna od primarnih tema predsednika u njegovoj prvoj kampanji protiv Ala Gora 2000. bila je "vraćanje poštene vlade u Vašington".

Kao da to nije bilo dovoljno, nego je predsednik imenovao u Vrhovni sud SAD ženu čije su glavne kvalifikacije da je bila predsednikov lični advokat više od 20 godina i što je evangelistkinja. To na neki način i ne bi trebalo da bude iznenađenje, jer on imenuje sebi bliske saradnike na ključne pozicije u vladi, ceneći njihovu lojalnost iznad svega drugog. Radeći to, predsedniku je pošlo za rukom da poremeti praktično svakog. Bez obzira na obilje suprotnih primera, jedno od američkih najnegovanijih uverenja jeste da su zemlja gde se računaju vaš talenat i sposobnosti, a ne koga poznajete ili ko vas je rodio. Predsednikov izbor svog ličnog advokata, nekog ko nikad nije bio sudija i nekog ko nije ispoljio naročite intelektualne sposobnosti, uradio ili napisao nešto o sudskim pritanjima suprotan je tome. Džordž Vil, vodeći konzervativni kolumnista duhovito je rekao da ona ne bi bila ni na čijoj listi od 100 kandidata za Vrhovni sud. Predsednikova solidna konzervativna baza je potpuno razbešnjena jer vidi ovu nominaciju kao istorijsku priliku da ubaci u sud jaki, vodeći konzervativni um koji bi mogao da pomogne uobličavanje suda u decenijama koje dolaze. Oni su želeli nekog moćnog intelektualnog giganta konzervativaca kao nominaciju. Umesto toga, dobili su, u najboljem slučaju advokata mediokriteta koji nema ni dana iskustva kao sudija na bilo kom novou i čije je stvarne poglede nemoguće znati. Kad predsednik kaže "verujte mi" to nije više dovoljno dobro. I tako, paradoksalno, najostrašćenija opozicija Harijeti Majers dolazi upravo iz najjače konzervativne baze predsednika Buša. Oni osećaju da ih je izdao. Konačno, potvrdivši javno da je ona dobar izbor zato što je "hrišćanski evangelista", predsednik je otvoreno prkosio stalnom razdvajanju crkve i države, što je jedan od temelje Sjedinjenih Država od samog nastanka. Predsednikov trend da pokušava da stalno ukloni barijere između crkve i države se nastavlja, što i danas deli američko mnenje.

Pitanje je hoće li obe strane u američkom Senatu, i demokrate i republikanci koji su protiv imenovanja Harijete Majers, napraviti zajednički blok i odbaciti nominaciju prostom većinom glasova. To je teška odluka. Demokrate brine da će predsednikov sledeći izbor biti još gori. Republikance brine javni razlaz sa predsednikom i implikacije eventualne takve akcije za svakog od njih pojedinačno i njihovu partiju na predstojećim izborima. U međuvremenu, na Majersovu počinje da se gleda kao na figuru za zabavu, pre nego ozbiljnog advokata. Čak i da njena nominacija bude na kraju prihvaćena, njena reputacija je u dronjcima, a kredibilitet predsednika u američkom narodu i dalje će opadati.

Sada smo u kadru filma Čarlija Čaplina kada jadnik diže ruke uvis i ostavlja da se delovi jednostavno kotrljaju na pokretnoj traci i padaju na pod, i manijački trči i zateže sve što liči na zavrtanj. Nije baš toliko loše kad je reč o američkoj administraciji, pošto ima puno talentovnih ljudi na nižim i srednjim nivoima koji obavljaju posao za naciju. Ali ne tražite viziju i liderstvo u problemima kao što su globalno zagrevanje, energetska kriza, bavljenje pitanjem neširenja nuklearnog naoružanja sa Iranom, izazovima koje globalizacija nameće Sjedinjenim Državama i u mnogim drugim oblastima. Poslovica kaže - kada si do guše zabavljen aligatorima, nemaš vremena da razmišljaš o isušivanju močvare.
PRESIDENTIAL MELTDOWN?