Jubilej

Šta mi obeležavamo ovih dana? Pet godina od srpske oktobarske revolucije? Šta smo od nje dobili? Koštunicu, Dinkića, Stojkovića (neka tuži Batića za tvrdnju da je neizlečivi alkoholičar), Vuksanovića, Kojadinovića, Tijanića. Šta smo dobili kad otvorimo konzervu? Najružniju ženu na svetu koja sa najvećim primitivcima pokušava da priča o ozbiljnim stvarima. Da li smo na to spali?

I šta mi obeležavamo ovih dana? Pet godina od kada je onaj čovek koji nam je ulivao makar neku nadu otišao u istoriju, da bi mu svakim danom priznavali sve manje autoriteta, sve manje poštenja, do kraja.

Ma ima ovih dana šta da se obeležava. Pre dvadeset i pet godina umrli su Džimi Hendriks i Dženis Džoplin. "Čekaj me na onom svetu, i nemoj da kasniš" (Hendriks).

Kakve sve ovo ima veze sa aktuelnim događanjima u zemlji Srbiji? Pa ima. Da neko ko pokušava da svira gitaru makar malo misli o Hendriksu, bilo bi mu jasno da njegove krivične prijave nisu protiv N.N. izvršioca nego imaju izuzetnu političku pozadinu, da nije isto kada komšija tuži komšiju za pola ara placa nego kada ministar tuži predsednika državne zajednice za stotine miliona navodno ukradenih evra. I da li pisac ovog teksta može tako slobodno da sutra kaže kako je ministar finansija svojom voljom, bez ikakvog razloga, ugasio četiri najveće srpske banke? Pa da se posle toga tužilaštvo bavi time.

Opet, niko pametan neće braniti ni Davinića ni Marovića. Zašto im je trebalo pedeset hiljada šlemova? Na šta će da ih nataknu? Redak slučaj u kome je Božidar Đelić podržao gazdu od svih naših para.

Šta je ova Vlada prvo obećala? Ustav i borbu protiv korupcije. E, samo da vidim taj Ustav. A borbu protiv korupcije započeli su zvanično ovih dana. I jedan od njihovih bezbojnih ministara objavio je da su sada krenuli. Protiv koga su krenuli? Sa čim` je ova Vlada došla? Legalizam, Ustav, borba protiv korupcije. I šta sada od toga imamo? `Ajmo po redu. Legalizam - ma daj nemoj da se smejemo. Ustav - niko ga više i ne pominje. Borba protiv korupcije - e to poštujemo, jesi ga nagazio na pravu stranu.

I šta sada mi da radimo? Ovaj neće na ulicu a mi, ne znamo ništa drugo. `Ajde, to je demokratija. Ova zemlja je konačno našla Miloševićevog zamenika. Da li je potrebno da mu pominjemo ime? Jesmo li išta dobili posle petog oktobra, osim da ga tupimo i da pričamo šta god hoćemo. E, hvala ti Koštunice, za to nismo morali da te budimo. Ako postoji država u kojoj nema ni prava ni pravde, što bi rekao pokojni Oskar Davičo ni prava ni pravice, onda je to ovo što mi danas živimo. Gomila pacijenata ne zna šta će sa sobom, hteli bi državnu zejednicu, ali baš i ne vole Crnogorce, hteli bi da budu košarkaška velesila, ali moraju da shvate da im je ostao samo jedan čovek. Dejan Bodiroga. Čovek nikada nije pitao ni zašto, ni kako, ni zbog koga. Samo je igrao. I u ovoj zemlji više od ičega, potrebni su ljudi koji samo igraju.

I nije ovo priča ni o Dinkiću, ni o Maroviću. Kako je neki papir dobio pre ministar finansija jedne od sastavnih jedinica tzv. federalne zajednice, nego predsednik iste te zajednice, predsednici sastavnih delova, da ne pominjemo premijere i ministre. Da li iko misli, bez obzira da li mu se to sviđa ili ne, da u Crnoj Gori može nešto da se odluči a da za to nije pitan Milo Đukanović? Da li ste ovde u Srbiji političari ili ste gomila mangupa koja će da prima delegatske plate i naknade za službeno putovanje? A gde su provizije?

Neka neko to konačno kaže. Ovu zajednicu, ako se tako zove, nije nikada ili, da ne budemo isključivi, razbijala Crna Gora. Ona je samo, po pravilu i najčešće, manifestovala svoje, legalne i legitimne, tako se kaže zar ne, interese. U Srbiji su neki pošteni i vrlo pošteno to formulišu, a neki su politički dribleri. Nikada nama neće biti bolje nego kada sa tim ljudima, koje, da li emotivno da li iz političkog interesa, smatramo braćom, uspostavimo (i to je moderno reći) transparentne odnose, tj. ako budemo, najjednostavnije na svetu, Srbi i Crnogorci. Iako postoje dve države, do one druge, ni zaista fenomenalni navijači u Novom Sadu nisu stigli, jer su sve vreme vikali "Srbija". Dajte ljudi da napravimo (“predlog za razmišljanje!?”) carinsku uniju i da idemo vozom bez viza i bez pasoša. Nije to ni tako teško ni tako strašno niti tako, što je najvažnije, daleko od interesa (na) obe strane, šta god i koga god pod njima, tim stranama, podrazumevali.