Lake koalicije

Šta pokazuju stranačka prestrojavanja u Srbiji koja su usledila uoči i neposredno nakon nedavnog izjašnjavanja o Zakonu o ukidanju NIS-a? Po jednom shvatanju, promena strukture vladajuće koalicije još jednom ukazuje na nisku moralnost i odsustvo principijelnosti poslanika i stranaka na ovdašnjoj političkoj sceni. Po drugom, relativno laka promena koalicionih partnera upućuje na povećanu fleksibilnost stranačkog sistema, odnosno na nisku polarizaciju između stranaka.

Niska polarizacija je bitna, jer omogućuje stvaranje različitih koalicija. To, zauzvrat, omogućuje sistemu da opstane, odnosno da se samoreprodukuje: što je više aktera koji mogu da prave koalicije, to su veće mogućnosti da se izbegne kriza posle izbora.

Ako se prisetimo januara i februara 2004. godine, parlamentarna kriza u Srbiji je nastala upravo zbog toga što je visoka polarizacija stranačkog sistema sprečila lako sastavljanje vladajuće koalicije.

Dubina polarizacije utiče na konsolidaciju stranačkog sistema, odnosno na dalji tok stabilizovanja demokratije. Da bi utvrdili stepen polarizacije stranačke scene, potrebno je najpre videti šta čini rascepe u stranačkom sistemu, odnosno po kom kriterijumu je stranke moguće razvrstati, i kakva je priroda rascepa. Od prirode rascepa zavisi mogućnost saradnje među strankama.

U periodu 1990–2000. najdominantniji rascep u Srbiji bio je onaj između tzv. evropejaca i tradicionalista. (Bivši režim je imao drugačiju definiciju ove podele – na „patriote” i „izdajnike”, ali razlika je bila nominalne prirode.) Priroda ovog rascepa činila je saradnju između stranačkih blokova praktično nemogućom. Uzroci tako dubokog rascepa nalaze se u 1990. godini, kada je transformisana Komunistička partija Srbije, bez konsultacija s opozicijom, donela ustav i izborni zakon. Parlamentarizam koji je proizašao iz takvog ustavnog okvira praktično je anulirao snagu principa vladavine većine, i sve ostale sistemske zakone pretvorio u stvar nametanja volje većine. Zbog ovako duboke polarizacije i nemogućnosti saradnje, intenziviranje sukoba je bio jedini način da se reše odnosi između vlasti i opozicije. Da je vladajuća koalicija preživela izbore iz septembra 2000. godine, Srbija bi najverovatnije završila u nekoj vrsti autoritarnog režima u kome bi opozicija bila ukinuta (videti Miloševićev govor na Četvrtom kongresu SPS od 17. februara 2000. godine).

Slična relacija između prirode režima i stepena polarizacije postoji i posle 5. oktobra 2000. godine. Od dubine polarizacije zavisi da li će režim morati nakon nekih narednih izbora i promene vlasti da doživi iste onakve potrese kao 5. oktobra, ili će se smena vlasti obaviti civilizovano.

Nakon promena od 5. oktobra, međutim, dominantna tačka rascepa postaje odnos prema bivšem režimu. Pitanje koje se postavlja je ovo: da li danas u Srbiji postoje stranke bivšeg režima koje bi, ako bi osvojile vlast, poništile reforme, preokrenule tok događaja, a zemlju vratile u ono stanje u kome je ona bila pre 5. oktobra 2000? Postoje li danas u Srbiji antisistemske partije?

Odgovor na pitanje o dubini polarizacije zavisi od toga da li su svi faktori koji utiču na podele prisutni za analizu. Tvrdim da se partijska scena Srbije nije do kraja uobličila jer se svi događaji koji utiču na stepen njene polarizacije još uvek nisu desili. Promena režima od 5. oktobra je jedan događaj. Jednim delom, duboka polarizacija koja je nastala posle promene vlasti 2000. godine razblažena je evolucijom nekih stranaka bivšeg režima. To je otprilike ono što se u poslednjih nekoliko godina dešavalo sa Socijalističkom partijom Srbije. Borbama za vlast u stranci i cepanjima koja su usledila, došlo je do postepene transformacije jednog dela antisistemskog pola, onog koji čini SPS. To se pokazalo i u spoljnoj podršci koju je ova stranka dala vladi Vojislava Koštunice u martu 2004. godine. Sada se za SPS može reći kako je na dobrom putu da se transformiše u sistemsku stranku, te da bi je nakon narednih izbora bilo lako zamisliti u koaliciji koja zemlju neće vraćati u devedesete godine prošlog veka.

Drugi, daleko značajniji aspekt tog pola, koga čini Srpska radikalna stranka, još uvek ne pokazuje znake evolucije. Radikali nastavljaju da iskazuju simpatije prema bivšem režimu, njegovim institucijama i politici koja se vodila tokom devedesetih. Vlast uspostavljenu posle 2000. godine oni smatraju nelegitimnom, a režim prevratničkim. Radikali se takođe u opoziciji ponašaju neodgovorno, obećavajući hleb od tri dinara. (Postojanje antisistemskih stranaka i neodgovornost opozicije predstavljaju elemente duboke polarizacije partijske scene koju Đovani Sartori izlaže u Parties and Party Systems.) Zbog svega ovoga smatra se da bi radikali izvršili restauraciju „starog režima” kada bi došli na vlast. To stvara nepoverenje i veliki animozitet među strankama, odnosno komplikuje mogućnost mirne predaje vlasti.

Teško je očekivati, iako je moguće, da će Radikalna stranka u relativno kratkom vremenskom razdoblju proći sličan evolutivni put kao i SPS. Ona verovatno u dogledno vreme neće steći poverenje ostalih stranaka koje bi s njom mogle da grade sistemsku koaliciju. Ali događaj koji se još nije desio, a koji će imati presudan značaj za budućnost karaktera polarizacije stranačkog sistema, jeste donošenje novog ustava i novog izbornog zakona. Način donošenja novog ustava odrediće budućnost stranačkih odnosa i mogućnost stabilizacije demokratskog poretka i tržišnih institucija u Srbiji. Konsenzus oko ovih pitanja omogućuje konsenzus oko osnovnih vrednosti partijskog sistema, što, po logici stvari, sve stranke čini sistemskim. Time bi parlamentarizam koji bi proizašao iz ustavnog okvira osnažio princip vladavine većine, i eliminisao mogućnost podrivanja reformi u zavisnosti od toga koja će stranka biti na vlasti. Sve stranke koje bi učestvovale u donošenju ustava automatski bi postale sistemske stranke (jer bi u praksi morale da brane fundamentalni dokument kojim se utemeljuje politički sistem), što bi podiglo opšti stepen koalicione sposobnosti, smanjilo stepen polarizacije, i omogućilo regularnu (mirnu) smenu vlade.

*docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu