Još jedna politička (zlo)upotreba vojske

Jedna od osnovnih karakteristika Vojske Srbije i Crne Gore, odnosno (ranije) Vojske Jugoslavije (u daljem tekstu: Vojska) jeste njena ratna i mirnodopska zloupotreba. Tako je bilo za vreme vladavine Slobodana Miloševića; isključivši rat, tako je bilo i u onom periodu kada se na mestu "vrhovnog komandanta" nalazio Vojislav Koštunica; sa recidivima tog praktikuma sudaramo se i danas. O tome, dakako na specifičan način, svedoči i najnovija kriza u Ministarstvu odbrane, odnosno sukob (eufemistički: nesporazum) na relaciji ministar odbrane Srbije i Crne Gore Prvoslav Davinić - ministar finansija u Vladi Srbije Mlađan Dinkić.

I taman kada je izgledalo da će prenategnuta struna između Dinkića i Davinića da pukne, iz političke stranke aktuelnog premijera Srbije lansirana je vest da se, nakon susreta (da li samo u četiri oka?) između Vojislava Koštunice i Prvoslava Davinića, ovaj potonji povukao sa "borbenog položaja" što će on overiti ostavkom na fotelju ministra odbrane. Šta je to tako blagotvorno rekao Koštunica Daviniću te je ovaj smesta bacio "oružje u trnje"? (Naravno, pod uslovom da je vest tačna, jer i u ovoj "našijanskoj" rašomonijadi, bar do časa ispisivanja ovih redaka, ukrštala su se protivrečna zvanična saopštenja Ministarstva odbrane i Vlade Srbije!) Možda ćemo to saznati tek iz Davinićevih memoara.

U poplavi spekulacija i senzacionalno obojenih vesti iz "poverljivih izvora" u čijem se središtu našla kriza o kojoj je reč pojavila se i priča o tzv. vezanoj trgovini između dveju članica državne zajednice. Naime, Crna Gora ne samo da bi (navodno) prihvatila Davinićevu ostavku nego bi pristala da se na njegov ministarski položaj instalira niko drugi do Andrija Jovićević, nekadašnji ministar unutrašnjih poslova Crne Gore, ali uz uslov da Dragan Paskaš bude smenjen sa mesta načelnika Generalštaba i da se na njegovo mesto imenuje general Milan Zarić, vojni predstavnik državne zajednice u sedištu NATO u Briselu.

S obzirom na ono čime je Jovićević "zadužio" Crnogorce i na njegov stav prema osamostaljenju Crne Gore, vladajuća garnitura te članice državne zajednice mogla bi pristati na pomenuti aranžman jedino u pijanom stanju. Stoga, biće da je tobože ponuđena trgovina samo probni balon spušten iznad Podgorice. A da je Dragan Paskaš u crnogorskom političkom vrhu viđen kao persona non grata, to je tačno; ali, svemu uprkos, on je u ovom času manje važna figura na šahovskoj tabli aktuelne politike.

Reagujući na zahteve Mlađana Dinkića i njegove političke stranke G17 Plus da se Davinić ukloni sa ministarskog položaja - navodno zbog toga što nije "sposoban da rukovodi Ministarstvom odbrane", što se, osim drugog, manifestovalo i "haotičnim stanjem" u oblasti trošenja vojnog budžeta - neki članovi prvog političkog tima iz Podgorice, među kojima je i savetnik za bezbednosna pitanja predsednika crnogorskog parlamenta Blagoje Grahovac, izjavili su da je "eventualni opoziv ministra odbrane Prvoslava Davinića unutrašnje pitanje Srbije" i da "Crna Gora u to ne bi trebalo da se meša". Sa formalne tačke gledišta, Grahovčeva izjava prolazi bez zamerke. Međutim, suštinski posmatrano, Davinićev opoziv (ili ostavka, svejedno) i te kako se tiče i Crne Gore!

Istina, stoje primedbe o tome da manjka društvena kontrola nad načinom na koji se troši vojni budžet (Dinkić je baš na dan ispisivanja ovog teksta izašao u javnost s nekim novim pokazateljima koji bi možda mogli da bace nešto novog svetla na ceo slučaj, ali verujemo da suština stvari ostaje nepromenjena!); ima mesta i prigovoru da se i u hroničnoj besparici u Vojsci budžetskim sredstvima kadšto neracionalno ekonomisalo (ali Davinić i Vojska tu nisu jedini, a možda ni glavni krivci!); s druge strane, takođe su osnovane sumnje da su na rasprodaju viška imovine koju je koristila Vojska bacili oko i domaći tajkuni koji bi da ušićare u mutnom (iz koje utakmice nisu isključeni ni uniformisani igrači, jednako oni koji su u aktivnoj službi kao i penzioneri); i tako redom.
Drugi set Davinićevih grehova drugačije je naravi. Naime, ni potpisnik ovog teksta nije štedeo Davinića, naročito ne nakon onih brojnih afera u Vojsci (od tragedije u Topčideru do "Cvećare II") i nakon njegovih čestih (ispostaviće se: nerealnih, pa otuda i neispunjenih!) obećanja i nekritičkih izjava u odnosu na reformu sistema odbrane i priključivenje Partnerstvu za mir. Međutim, kada se ozbiljnije sagledaju stvari, videće se da su mnoga protivrečja kojima je Vojska sve vreme bila opterećena upravo eksplodirali u njegovom mandatu. To je jedno, a drugo, takođe se na temelju raznih indicija nameće zaključak da je ministar Davinić ministrovao, a da su o bitnim stavrima u Ministarstvu i u Vojsci ipak odlučivali (i da odlučuju) - generali.

No, svejedno. Nama se čini da bi bilo logičnije da se od ministra zatražila ostavka zbog ovog drugog seta njegovih ličnih promašaja i promašaja njegovih potčinjenih, dakle ponajpre zbog onih učestalih, a nerasvetljenih pogibija regruta po kasarnama. Međutim, ispostavilo se da je Mlađan Dinkić, inicijator kampanje o kojoj je reč, u podlogu Davinićeve ostavke ugradio - uprošćeno rečeno - novac! Štaviše, domaći analitičari su manjkavostima u Ministarstvu odbrane i u Vojsci vezanim za neracionalno ekonomisanje budžetskim sredstvima dali primat u rasvetljavanju krize u Ministarstvu odbrane. Nasuprot tome, mi držimo da bi se pomenute mane u najboljem slučaju mogle podvesti pod sekundarne razloge kampanje koja će verovatno izbaciti Davinića iz sedla. Kao što takođe smatramo da je (opet u stručnim analizama) veoma prenaglašen i značaj stranke G17 Plus u zapetljavanju i raspetljavanju ovog slučaja. Pri tome, negdašnje izjašnjavanje čelnika ove male političke partije - da se oni zalažu za samostalnu Srbiju - u ovom kontekstu ne znači ama baš ništa.

Dakle, hoćemo da kažemo sledeće: pomeranje Prvoslava Davinića sa ministarske pozicije primarno je motivisano projekcijom uloge Vojske, prvenstveno njenih tajnih službi, u osujećivanju odvajanja Crne Gore iz državne zajednice! Naravno da se ovde ne misli ni na kakve oružane intervencije, niti na one kakve je izvodio negdašnji Sedmi bataljon Vojne policije (mada protivnici osamostaljenja Crne Gore javno poručuju da se taj čin neće izvesti bez nasilja!). No, instaliranje one crkvice na vrhu Rumije zorno pokazuje da zloupotreba Vojske ni na vidljivom frontu nije limitirana posezanjem za oružjem, a mogućnosti, načini i sredstva za dejstva na nevidljivim frontovima gotovo da su neiscrpni! Pa, eto, izgleda da je glavni štab nacionalističke centrale u Beogradu definitivno izgubio poverenje u Prvoslava Davinića u smislu da bi on u očekivanim independentističkim danima u Crnoj Gori mogao da odigra odgovarajuću (destruktivnu) ulogu. Ako u paketu s Davinićem ode i general Aleksandar Dimitrijević, njegova desna ruka u bezbednosnom polju, onda se ova hipoteza velikom brzinom približava realnosti.

Na ovakvo promišljanje problema pravo nam daje i praksa koja nam govori da je Srbija u ovih petnaest godina postojanja kakve takve dvočlane federacije, odnosno državne zajednice sve konce rukovođenja i komandovanja Vojskom čvrsto držala u svojim šakama, a da je u javnom diskursu na sva zvona zagovarana ravnopravnost dveju federalnih članica, odnosno država članica i na tom važnom području odbrane. U miloševićevskoj eri, kada je Generalštab bio suštinski ključna institucija komandovanja oružanim snagama, svi načelnici Generalštaba (evo ih hronološkim redom: Života Panić, Momčilo Perišić, Dragoljub Ojdanić, Nebojša Pavković i Branko Krga) bili su predstavnici Srbije, po nacionalnosti - Srbi. Crnogorcima je, po načelu ravnopravnosti, je li, pripadalo mesto ministra odbrane, pri čemu ne treba zaboraviti: Ministarstvo odbrane u to vreme nije bilo ništa drugo do puki servis Generalštaba. Pa ni u tako sakatom Ministarstvu ministri nisu bili Crnogorci, nego Srbi iz Crne Gore (Pavle Bulatović, Slobodan Krapović i Velimir Radojević).

Nakon NATO intervencije ministar odbrane bio je general Dragoljub Ojdanić a načelnik Generalštaba Nebojša Pavković, oba Srbi. Kada se SR Jugoslavija transformisala u državnu zajednicu i nakon što je Ministarstvo odbrane, prema međunarodnim standardima, preuzelo primat u odnosu na Generalštab - onda je na mesto ministra odbrane hitro instaliran - Srbin (Boris Tadić), a za svaki slučaj i načelnik Generalštaba bio je Srbin (Branko Krga). Kako bi tada, tako je i danas: umesto Tadića za ministra je postavljen Davinić (Srbin) kojem je, kako vidimo, istekao rok trajanja, a načelnik Generalštaba Dragan Paskaš (opet - Srbin).

I sada, evo, ovdašnji vojni analitičari mudruju o nekakvoj vezanoj političkoj trgovini između vladajućih garnitura Srbije i Crne Gore: kao merkaju koga će da imenuju na mesto ministra, a koga na mesto načelnika Generalštaba, e da bi se uspostavila tobože neka ravnoteža između dveju članica nefunkcionalne političke zajednice. Pomalo i tužno i komično! I sva ta žalosna parada pokazuje da tzv. Veliki projekat, čiju prezentaciju na međunarodnoj pozornici u Hagu onako strasno repriziraju Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj, nipošto nije mrtav.