Osvajanje muškatle

No evo nama i Cvećare 2, na boljem mestu i pri većim porazima i kod jače bede nego pre. Videli smo visoke oficire kako unose šifonjere, natkasne, cipelarnike, stare fotelje i čiviluke. Trebaće toga još, ari su u pitanjuMinistar Davinić se povukao u senku kabineta i odatle emituje ćutanje. Pokazalo se da njegovi javni istupi nisu bili srećan izbor, jer je taj činovnik stekao ugled čoveka posle čijih su objašnjenja stvari uvek zamršenije.

Njegov bliski partijski drug Mlađan Dinkić priznaje da ne razume Davinića. Davinić razume Dinkića, ali to ne priznaje. O čemu li ti važni ljudi pričaju kad su sami, đavo bi ga znao! Možda o ludom trošenju para koje ne postoje. Davinić stalno traži i kuka, Dinkić se drži kao Đorđe Vajfert. Kir Janja tobože čuva kasu od veselih rasipnika, što će se pokazati kao uzaludni napor. Činovnici na visokim mestima lako stignu da svoje gluposti proglase državnim interesima.

Posle svake gužve i javne štete koju ume da napravi, ministar odbrane izlazi sve jači. Na vrhu vojne piramide ga drži nepresušna energija žilavog penzionera i neverovatne amaterske ideje. Njegova mala stranka ga javno kudi kao nemarnog Švejka, ali i čuva kao retki službenički arhaizam. Davinić je tako postao živi muzej, eksponat koji se bavi renoviranjem ambijenta. To zaista nije moguće, ali ipak postoji. Niko još nije tako samouveren kad je zatečen u nesposobnosti.

Fantomski fond za reforme nije ugašen, u ministarstvo su vraćeni neki mračni Miloševićevi kadrovi (videti snimak iz Kule). U toku je vojni socijalni slom. Više hiljada civila je izbačeno bez bilo kakve sindikalne odbrane i prava glasa. Topčiderska afera je izgubila svoju hajdučku magiju skrivanja haških begunaca i odjednom su tamo naslućene pljačkaške bande.

Više desetina hiljada porodica nema stan, mnoge ga neće ni dobiti. Zato što nema para! Ministar odbrane je svoj odnos prema državnom budžetu umeo da objasni svima osim Mlađanu Dinkiću. A ovaj je prvo pobesneo pa se od srdžbe smejao i ponovo prosvirao, tvrdeći usput da ministar vojni nema uvid u kretanje para. Dakle, nije tačna priča o bedi u kojoj se raspada vojska, nego o savršenom rasporedu gluposti, gramzivosti i trpljenja.

Tako su okončane reforme čija bi velika slabost bila samo u jednome: uopšte nisu ni započete. Ako ništa drugo, ministri su bar naučili veštinu legitimne obmane. Stalno govoriš o reformama, i tako dosadiš svima. Reč koja nema značaja. To je pojam koji se istrošio i otupaveo od perverzne zloupotrebe. Jedan zastareli verbalni eksperiment postao je jedini sadržaj promena. Osim nedoraslih a prestarelih čelnika u ministarstvu, ništa se ne menja. A i oni sve ređe.

Vojska Srbije i Crne Gore je pod krupnim stresom. I to se teško podnosi. Ona u sebi ima vrhunske oficire koji ne pristaju rado da budu zamorčići u bezveznim amaterskim opitima. Ne pristaju, ali ne puštaju glasa od sebe, možda politika ipak zna šta radi. Njihova državna zajednica, koju nije ni moguće braniti od stalnih raskola – ostala je bez političke perspektive. Takvu državu će rasturiti isti oni ljudi koji vojsku uče kako da je brani. Iz toga se bez mahnitosti i ozbiljnih oštećenja teško izlazi.

Važni ljudi, koji su sticajem raznih, pa i komičnih, okolnosti stigli do vrhovne komande, drže se kao da se ništa nije promenilo. To je letargija kapetana kome lađa tone, a on je konačno miran pred neizbežnim. Uradio je sve što je mogao da tako bude, neka se konačno sve to završi. Brod još pomalo plovi i drži se na površini, ali miševi su već utekli.

I tako smo dobili Cvećaru br. 2. Ona prva je zaboravljena, mada se nalazi na lepom mestu. Odmah iza Topčiderske zvezde, kad se krene prema Konaku, pa levo. Devedesetih godina generali koji su stizali iz ratnih zona, kao ozbiljna srpska verzija „Crne guje”, branili su svoje vrtove. Zato što je sve drugo bila iluzija, samo je ta teritorija u velikim stanovima bila stvarna. Tamo se gubilo, ovde se delilo i dobijalo. Ratna etika je remontovana u skladu sa rangom poraženog: nije važno pobediti u ratu koji nije ni vođen. Važno je primiti svoju nagradu za delo koje više niko nije dovodio u sumnju. I kad se izgubi metafizički rat, valjda postoji neki plen!

A ipak bi Cvećara br. 1 ostala samo metafora elitnog gubitka vrednosnog oslonca. Svaka bruka za tri dana, ko je dobio – dobio. Onda je prodao i ponovo kupio. Nova srednja i bogata klasa želele su status. Cvećara br. 1 odavno više nije vojnička bašta. Tek poneki veteran iz slavnih devedesetih reže svoje ruže i čisti omiljeno kuče od buva. Sve ostalo je istorija za ratnike koji su postali deca cveća.

No, evo nama i Cvećare 2, na boljem mestu i pri većim porazima i kod jače bede nego pre. Videli smo visoke oficire kako unose šifonjere, natkasne, cipelarnike, stare fotelje i čiviluke. Trebaće toga još, ari su u pitanju. Neki od srećnika koji su dobili toliki prostor došli su u glavni grad iz agrarnih oblasti koje su siromašne humusom. Bašta od dva ara imala je u sebi paprike, krastavce, bostan, tikvice, luka belog i crnog, pa patlidžana od sorte koja se kači uz pritku. Sve to na zemljištu koje se donosi i u džakovima i sepetima. Terasasta kultura, tako li beše. A sada stančina, velika kao tri, četiri imanja, da zalutaš bez kompasa i orijentira!

Naravno, da se ničemu ne treba čuditi. Kamo sreće da svi dočekaju tako nešto, možda i hoće, samo nek smo živi i zdravi. Dok je još objašnjavao stanje u stambenim vojnim odnosima, ministar je ubedljivo tvrdio da je sve to išlo po pravilniku, pa još i po zakonu.

Isti zakon, ali ne i pravilnik, važi za običan svet, one čestite oficire koji se ne žale jer nemaju kome, niti se obraćaju javnosti, jer im to nije dopušteno. A sad zamislite čitavo to siromaštvo i bezizlaz, beznađe među ljudima koji rade najvažnije stvari u vojsci. Oni obučavaju vojnike, brinu o zdravlju i bezbednosti onih koji su za svaku, pa i ovu, državu najdragoceniji. Bez te omladine, ništa za nas nema značaja. „E pa, eto”, kako reče major Kursula u filmu Žike Mitrovića „Marš na Drinu”: „Rekoh li ja vama, gospodine đenerale, da će Austrijanci preko Drine, a vi...?”

Đeneral Stepa na Ceru, a docnije vojvoda, oborio je zbog te smele tvrdnje Kursulu na ispitu, mada je major bio u pravu. E pa, eto, iz ministarstva je stiglo objašnjenje da je dobitnike stanova na Banjici „sledovalo” to što su dobili. Negde je izvođač bio neprecizan, pa je dodavao kvadrate, poput piva na vršidbi. Da se zna, kad se gradi neka ima, zgrade se bar nigde ne nose.

Tu bi legenda o sledovanju mogla da se završi. Isto kao i zabluda o etičkim svojstvima nekakve vojne elite. Uzmi kad ti daju, da ne ispadneš budala. I Cvećara br. 2 već ima svoje kupce. Sve ovo će jednog dana, možda već sutra, prekriti novi skandal.

E, pa eto, ministar se i dalje drži. Tročlani komandant vojske ga neće oboriti, jer tamo nema Stepe ni Kursule ni Drine u koju se gleda sa poslednjom čežnjom. Neće ga dirati ni ministar finansija, zar to nije stranačka stvar? Davinića čekaju novi podvizi, rekosmo li već nešto o reformama? Tu se računa i obavezno podmlađivanje kadra. Ministar sa svoje strane dobro zna šta je to, on je lično već dugo u najboljim godinama.