Je li Jugoslavija bila osuđena na propast

Prošle nedelje jedan moj prijatelj s dugogodišnjim iskustvom u regionu, bez mnogo razmišljanja je izrekao sledeći komentar: "Naravno, Jugoslavija je bila osuđena na propast od trenutka kad je začeta." Mnogo sam razmišljao o toj konstataciji. Da li je zaista bilo tako? Ako je tako - zašto je tako? To je važno shvatiti ne samo zbog istorijskih razloga. Odgovor bi mogao da pruži dobre uvide drugim zemaljma nastanjenim različitim etničkim grupama.

Jugoslavija je osnovana 1918, nakon Prvog svetskog rata diktatom preovlađujućih velikih sila. Ona je objedinila različite grupe ljudi povezane uglavnom time što su živele u geografskoj blizini i delile široko slovensko nasleđe. Pojedini, poput uklonjenog crnogorskog kralja Nikole, bili su jednostavno primorani da prihvate novi aranžman. Drugi, poput Hrvata, razmišljali su o inicijalnoj ideji ujedinjena Južnih Slovena kao putu da izbegnu kandže Austro-Ugarske imperije.

Moj američki prijatelj je, u stvari, rekao da je svojstvena želja Srba, Hrvata, Slovenaca i ostalih da imaju svoj nacionalni indentitet - i državu - bila tako jako ukorenjena u njihovim karakterima da bi svaki pokušaj da se ujedine neizbežno okonačao u suzama, naročito zato što su Srbi, kao najjača snaga u novoj zemlji i sa najboljim ratnim akreditivima, insistirali na strogo centralizovanoj državi sa sedištem u Beogradu. Očekujem da će se mnogi koji budu čitali ovu kolumni u potpunosti složiti. Implikacija ovakve ocene jeste ta da će se Irak konačno raspasti, jer se Kurdi neće smiriti dok ne steknu nezavisnost. A šta je s grupama poput Baska u Španiji i južnoj Francuskoj, a da ne pominjem Tibet ili Čečeniju? Sasvim je sigurno da je nacionalistički duh koji su vekovima ispoljavali ovi narodi jak koliko i onaj koji postoji u ovom regionu.

Moje je stanovište da budućnost Jugoslavije nije bila predodređena 1918, već su je determinisala tri događaja. Prvi je bio državni udar koji je podstakla Velika Britanijia u Jugoslaviji 1941, kojim je oboren namesnik princ Pavle i ukinut sporazum s nacističkom Nemačkom. Ta akcija je izazvala napad nacista na Jugoslaviju; usledila je formalna podela zemlje; postavljanje na vlast ustaša u Hrvatskoj; podstrekivanje četničkog i partizanskog gerilskog pokreta. Sukob koji je usledio između ove tri grupe bio je okrutan i smrtonosan i posejao je seme straha i mržnje, koje je proklijalo nekih 40 godina docnije. Jugoslaviju su u Drugom svetskom ratu više uništili njeni građani nego nacisti.

Drugi ključni događaj bio je Titova pobeda, prvobitne brutalne represalije protiv ustaških i četničkih grupa i instaliranje komunističke vlade u Jugoslaviji. Iako je u poređenju sa ostatkom Istočne Evrope, autoritarna vlada Jugoslavije postala progresivnija u izvesnim specifičnim oblastima, tako što je dala svoijim ljudima slobodu da putuju i mnogo viši životni standard, do svog samog kraja ona je održavala potpunu kontrolu političke vlasti i zabranjivala stvarnu slobodu govora u određenim specifičnim oblastima. Ona je nemilosrdno gušila bilo kakav izraz individualnog nacionalnog indentiteta - bilo Srba, Hrvata, Makedonaca, Crnogoraca, Slovenaca, Bosanaca ili Albanaca. Cilj je bio da se kreira jugoslovenski identitet koji će zameniti individualne nacionalne indentitete, da bi se obezbedilo ujedinjenje zemlje i redukovale nacionalističke tendencije. Ali istorija je pokazala iznova da je gotovo nemoguće, čak i pod najbrutalnijim režimima, iskoreniti legitimna i normalna nacionalna osećanja. Umesto toga, represija je jedino garantovala da će ova osećanja, kad konačno bude moguće da se izraze, biti snažnija i ekstremnija nego što bi drukčije bio slučaj.
To se upravo i dogodilo kad se zbio treći ključni događaj, pad Berlinskog zida i veliki talas nezavisnosti i slobode govora širom Istočne Evrope. Posttitoistička vlada bila je jadno neadekvatna na početku neizbežne tranzicije od autoritarizma u demokratsku vladavinu. Kada je plima demokratizacije stigla do Jugoslavije, jedna od posledica je bila ta što su oslobođene i dugo gušene nacionalne tendencije. Upravo zato što su bile tako potiskivane, kad su konačno oslobođene bile su silne, bujne i agresivne. Duh je bio pušten iz boce i nije mogao biti vraćen nazad.

Pitanje je da li je čak u tom momentu, čak posle takvih događaja koje sam opisao, Jugoslavija mogla da bude spasena? Izvesno, Ambasada SAD polagala je sve nade u Antu Markovića i njegov umeren, pragmatičan program ekonomskih reformi. Da je imao dovoljnu unutrašnju podršku, da li bi bio u stanju da sprovede seriju postepenih reformi sistema, koja bi omogućila opstanak Jugoslavije? Jesu li različite etničke grupe mogle da nađu dovoljno zadovoljenja u liberalnoj Jugoslaviji, slično različitim etničkim grupama u Sjedinjenim Državama? Ili je Ante Marković bio osuđen na neuspeh, potopoljen u cunamiju nacionalizma koji se sručio na Jugoslaviju u to vreme?

Mislim da su ti napori bili osuđeni na neuspeh i da Ante Marković nije imao nikakve šanse, jer su ga dođađaji i mišljenja prevazišli. On je bio izgubljenu bitku. Osnovni razlog je taj što je od 1918. postojala razlika u percpciji između etničkih grupa. Samo su se Srbi zaista indentifikovali sa čitavom Jugoslavijom. Baš kao što bi Amerikanac iz Njujorka bio ponosan na Havaje kao deo "svoje" zemlje", tako su i Srbi bili ponosni na "svoj" Dubrovnik. Sve ostale etničke grupe nikad to nisu videle na taj način. Hrvat je bio ponosan na Dalmatinsku obalu, ali nikad nije razmišljao o Zlatiboru kao "svom". Ova fundamentalna razlika bila je uvek prisutna i nijedan politički lider nije bio u stanju da je promeni. To je jednim delom objašnjenje zašto su Srbi bili disproporcionalno zastupljeni u nacionalnim institucijama kao što su vojni oficirski kadar, službe bezbednosti i diplomatija. Oni su se identifikovali sa čitavom zemljom i njenim institucijama više nego druge etničke grupe. Veći deo Srba dobrovoljno je sebe nazivao "Jugoslovenima" kad god je sprovođen popis stanovništva nego bilo koja druga etnička grupa ili nacionalnost.

Baš ta razlika je, u stvari, prouzrokovala da se Srbi ne samo odupru pokretima za nezavisnost u bivšoj Jugoslaviji, već da to urade sa takvom strašću. Čak i najumereniji Srbi verovali su da im je oduzeto nešto što im pripada, deo njihovog urođenog prava, posebno na onim teritorijama van Srbije gde su Srbi preovlađivali. I ne samo to, već da su im sve to oduzeli ljudi koji su se decenijama ponašali kao njihovi bliski prijatelji. Ostale nacionalnosti su, međutim, žestoko verovale u svoje pravo na nezavisnost u okviru svojih granica. U trenutku kad se pojavio Ante Marković, etničke tenzije su porasle do tačke kad više nisu mogle biti zaustavljene.

Poslednja prilika da se to uradi bila je pod Titovim režimom ili odmah posle njegove smrti. Međutim, teško je zamisliti da bi to moglo da se dogodi, imajući u vidu Titovu filozofiju i stavove šefova Komunističke pratije u republikama koji su došli na vlast u toku njegovog života ili nešto kasnije. Prema tome, za mene je raspad bivše Jugoslavije bio predodređen dolaskom Titovih partizana na vlast. Osnovna lekcija iz ovog iskustva jeste da se moraju naći putevi za kanalisanje nacionalnih osećanja i religije na produktivan način. Pokušaji da se suzbiju takva osećanja samo pogoršavaju problem. I potrebno je da se takvi koraci preduzmu pre nego što animoziteti i strasti dobiju priliku da se zagnoje i prošire. Izazov je, naravno, hodati po žici između dovoljnog nivoa autonomije i insistiranja na punoj nezavisnosti. To je upravo ono sa čime se danas rve Irak i zato je neophodno pažljivo proučiti jugoslovensko iskustvo.