Kosovo je već nezavisno

Sa Kosova i Metohije Čedomir Jovanović može da se vrati naredne srede sa mnogo više

zahteva za opravdanje i izvinjenje nego što ga je sačekalo posle boravka u Novom Pazaru. Tada je samo muftija Muamer Zukorlić tražio da se lider Centra za demokratsku akciju i neformalni vođa Liberalno-demokratske frakcije izvini zato što je rekao da “sveštenici treba da idu u crkve, muftije u yamije, a kompjuteri i engleski jezik u škole”. Jovanović kaže da se neće izviniti muftiji, ne vidi razlog zašto bi. Wegova potreba da u političkom životu Srbije bude radikalno drugačiji neće mu dozvoliti da se i po povratku sa Kosmeta opravdava onima koji će ga dočekati sa pogrdama. U Prištinu Jovanović ide na skup o budućnosti tog komada zemlje oko kojeg Srbi i Albanci ratuju vekovima. Na konferenciji neće biti zvaničnog Beograda, biće deo kosmetskih Srba, biće crnogorski ministar spoljnih poslova i biće cela prva liga političkih lidera Albanaca.

U Prištinu Jovanović odlazi sa tekstom koji će biti objavljen u knjizi o budućnosti Kosmeta. Wegov poslednji pasus glasi: “Ponovo će kosovski Albanci i Srbi sedeti u istom parlamentu i birati predsednika. Taj parlament je u Briselu a predsednik će biti zajednički za sve države ujedinjene Evrope.”

Ovu daleku viziju mogao bi da potpiše gotovo svaki ovdašnji političar, ali problem je sa vremenom koje treba da protekne do ostvarenja slike sa kraja Jovanovićevog teksta.

Vladajući, vladin ili državni pristup rešavanju problema Kosova je pogrešan. Formulacija “više od autonomije, manje od nezavisnosti” je opis postojećeg stanja a ne politička strategija za budućnost. To nije rešenje problema, to je slika problema. Besmisleno je i tvrditi da ne treba da otkrivamo strategiju pregovora, ako je okvir zadala međunarodna zajednica predstavljena u Kontakt grupi. Oni kažu: prvo, nema povratka na stanje pre 1999. godine; drugo, nema pripajanja Kosova bili kome.

Postoje dva tumačenja smernice Kontakt grupe: da je Kosovo nezavisno, odnosno da je i dalje u okviru Srbije. Kako vi tumačite rečeni stav?

- Ono što je u ovom trenutku najvažnije jeste ubrzavanje određivanja konačnog statusa Kosova. Jasno je da se odustaje od strategije da se postepeno rešavaju problemi Kosova, pa tek kada se oni reše da se odluči njegov status. Promenjen je ugao gledanja, sada se govori da problemi Kosova proističu iz njegovog nerešenog statusa. Podsetiću vas da je Zoran Đinđić odbacio politiku “standardi pa status”. Govorio je da to znači da ako se ispune standardi onda Kosovo automatski stiče status nezavisnosti, jer je ispunilo sve uslove da normalno funkcioniše i kao država i kao društvo. Opet, problem nastaje i ako se standardi uopšte ne ispune, jer ako se to dogodi, onda neće biti ni Srba na Kosovu.

Bar 90 odsto političkog Beograda će reći da se ovim stavom odričete dela državne teritorije?

- Srbi sa Kosova su najveće žrtve političkog pigmalionstva Beograda. Beograd mora da promeni politički jezik kojim govori o Kosovu, da promeni ciljeve. Umesto da nam cilj bude suverenitet nad Kosovom, cilj treba da nam bude normalan život Srba na Kosovu. Deset godina posle “Oluje” Srbi se vraćaju u Hrvatsku jer tamo vide bolje uslove života nego u Srbiji. Zato iz fokusa srpske politike treba izmestiti politiku “krvi i tla”. Fokus treba da bude kako da omogućimo srpskoj porodici da dobro živi na Kosovu.

Mogu li Srbi sa Kosova do normalnog života bez brige Beograda?

- Na listi političkog Beograda Kosovo je iza standarda života građana na teritoriji koju Beograd kontroliše, Kosovo je odlična tema za političku manipulaciju i zato se mi vrtimo u virtuelnoj stvarnosti. Savetnici premijera Koštunice i predsednika Tadića kažu da treba čekati na rešenje kosovskog problema 50 godina, kao što Izrael rešava palestinsko pitanje. Mi nemamo potencijal za to. Brojni razlozi, politički, ekonomski, socijalni, bezbednosni... pokazuju da nemamo sposobnost da upravljamo teritorijom i stanovništvom Kosova na način na koji to čine moderne i sposobne države...

Ponavljam da će se ovo tumačiti kao vaše odricanje od dela državne teritorije?

- Ono što ja govorim je realnost. Kosovski buyet je milijardu i trista miliona evra, sa donacijama koje pristižu sa strane. Da li mi imamo te pare? Još je važnije da li imamo plan integracije Albanaca u državu Srbiju...

Pa valjda će te donacije stizati i ako Srbija na bilo koji način bude upravljala, na bilo kom nivou, makar i delovima života na Kosovu?

- Donacije su kompenzacija što mi nismo bili u stanju da upravljamo Kosovom i što je taj posao preuzela međunarodna zajednica.

Kao da odričete mogućnost da se albansko i srpsko društvo pomire, da počnu da normalno žive. Pa u Prištini se prodaju mleko, ulje, cigarete, mineralna voda... proizvedeni u Srbiji?

- Kosovo je svakako važan resurs naše privrede, ne samo kao mesto prodaje nego i kao sredina iz koje ćemo dobijati radnu snagu. Sto godina ne uspevamo da napravimo aranžman da učinimo te dve zajednice kompatibilnim: 1912. smo kroz rat došli na Kosovo, 1999. smo kroz rat istupili sa Kosova. Sto godina smo Albance tretirali kao objekt naše politike i ignorisali kao političkog partnera. Istorijski dogovor dva naroda je potreban, ali on ne može da se napravi na politici krvi i tla, a to je bila naša politika.

Zar nije politika krvi i tla politika albanske zajednice na Kosovu, zar nije jedino što ih neprekidno i bez ostatka zanima – nezavisno Kosovo?

- Tačno, ali oni su u toj politici superiorniji od nas. Pogledajte koliko su oni para sakupili da kupuju srpske kuće i srpsku zemlju i pogledajte koliko je para dospelo u državni Fond za pomoć ljudima čija je imovina uništena u pogromu 17. i 18. marta. Oni su manifestovali nacionalnu solidarnost, mi smo pokazali nacionalnu nesolidarnost.

Zato pogled treba da okrenemo ka Srbima koji žive na Kosovu. Ako se stvara nezavisno Kosovo, mora se učiniti sve – pre svega albanska zajednica, ali i Beograd – da kosmetski Srbi takvo Kosovo dožive kao svoje. Društvo tolerancije i demokratije na Kosmetu će biti stvoreno brže ako Srbi u tom poslu budu učestvovali, ako budu u institucijama sistema ...

Opet pominjete nezavisnost. Kosmetski Srbi kažu da neće da žive na nezavisnom Kosovu?

- Ne pričam o nezavisnosti i suverenitetu. Srbi koji žive na Kosovu su manje finansijski suvereni od Srba u Srbiji, nisu suvereni u oblasti ljudskih prava, bezbednosti... Promenjeni su pojmovi suvereniteta...

Ali, albanski političari primenjuju i poštuju stare pojmove suvereniteta?

- Nije moj posao da definišem njihovu politiku. Mislim da je njihov pristup pogrešan. Ponavljam, ne govorim o nezavisnosti Kosova, govorim o političkoj realnosti. I ne govorim u starim kategorijama. Koštunica i Tadić hoće srpsko školstvo, srpsko zdravstvo, srpsku bezbednost za Srbe na Kosovu. Ja hoću najbolje školstvo, najbolje zdravstvo, najveću bezbednost. Mi do toga možemo doći tako što ćemo međunarodnoj zajednici nuditi mehanizme kako to da se ostvari i da je nateramo da se ona dodatno angažuje na ostvarenju tih ciljeva.

Da razjasnimo. Vas će u Prištini Albanci pitati da li ste za nezavisno Kosovo ili niste i tražiće da odgovorite sa “da” ili “ne”?

- Ja mislim da je Kosovo nezavisno danas. Ja nisam za postojeći status. Mi moramo da tražimo i razvijamo integrativne procese koji će dugo da traju. I moramo da znamo da Kosovom i Metohijom moraju da upravljaju ljudi koji tamo žive, a oni su većinom Albanci. Ali, Albanci to treba da rade poštujući principe 21. veka, a oni nisu etnički. Danas SDA i SDS formiraju koalicionu vlast. Danas HDZ vlada uz pomoć srpske stranke. Zašto da prekosutra neka srpska i albanska stranka ne budu koalicioni partneri na Kosovu? To je naš cilj, a ne podela Kosova. Podela Kosova znači podelu Srbije, mislim na dalju podelu Srbije. I moramo da vodimo računa o našem stvarnom položaju. Greši Koštunica kada na skupštini svoje stranke kaže da ne može nama da bude uskraćeno ono što je drugima dozvoljeno. Nažalost, Srbi i Srbija nisu u tom položaju.

Rugova i Kosumi izbegavaju susret sa Tadićem i Koštunicom. Vi idete na skup u

Prištinu na kojem će i oni da učestvuju. Već vam je napisana optužnica da radite protiv interesa države?

- Mislim da niko nema monopol na srpski pristup Kosovu. Moje je političko pravo da u svakom trenutku razgovaram sa kim želim. Razgovarao sam sa Miloševićem, razgovarao sam sa Legijom... Ne poredim, ali zašto ne bih razgovarao i sa Rugovom i Kosumijem.

Uostalom i Tadić i Koštunica su tražili razgovore s njima. Znači, i oni su uh priznali kao vlast na Kosovu.

Da li ste dogovorili susret sa albanskim opozicionim strankama?

- Ne. Kada je status Kosova u pitanju, među Albancima nema razlike.

Da li je to njihova prednost?

- Mislim da su oni slepi kada je u pitanju stvarnost Kosova. Rešavanje statusa može da zadovolji trenutne političke aspiracije. Problem je što to ne rešava srednjovekovni profil albanskog društva: visoka stopa nezaposlenosti, niska stopa obrazovanja, nepostojanje institucija.

O Kosovu ste mogli da razgovarate sa Vetonom Suroijem, liderom opozicione partije ORA, kada je nedavno bio u Beogradu?

- On je ovde došao zbog nekih drugih poslova.

Zašto Veton Suroi u Beogradu nema političke susrete nego samo ode na Radio B92, a vi hoćete da u Prištini imate mnoge političke razgovore?

- To je minus za Suroija. Političari su dužni da razgovaraju.