Razno
Na današnji dan, 10. novembar
Danas je ponedeljak, 10. novembar, a ovo su najvažniji događaji u istoriji koji su obeležili današnji dan.
0:00
10.11.2025.
6 h
Četvrtak, 02.06.2005.
12:23
Srebrenica van osnovane sumnje
Pravnosnažnom presudom Žalbenog veća Haškog tribunala komandant Drinskog korpusa Radislav Krstić osuđen je na kaznu zatvora od 35 godina za pomaganje i podržavanje zločina u Srebrenici, koji je ovom presudom kvalifikovan kao genocid. Bez obzira na ove činjenice, u Srbiji i dalje postoji deo javnosti koji negira ono što se desilo u julu 1995. godine u srebreničkoj enklavi i koji i dalje uporno licitira brojem žrtava ovog zločina
U julu ove godine navršava se deset godina od srebreničkog masakra, jednog od najstravičnijih zločina nakon Drugog svetskog rata, u kojem su snage Vojske Republike Srpske streljale preko 7000 bosanskih Muslimana. Pravnosnažnom presudom Žalbenog veća Haškog tribunala komandant Drinskog korpusa Radislav Krstić osuđen je na kaznu zatvora od 35 godina za pomaganje i podržavanje zločina u Srebrenici, koji je ovom presudom kvalifikovan kao genocid. Pre donošenja ove presude, dvojica oficira VRS, Momir Nikolić i Dragan Obrenović, priznali su krivicu za učešće u ovom zločinu. Bez obzira na ove činjenice, u Srbiji i dalje postoji deo javnosti koji negira ono što se desilo u julu 1995. godine u srebreničkoj enklavi i koji i dalje uporno licitira brojem žrtava ovog zločina, smatrajući da bi time njegova monstruoznost bila anulirana ili makar smanjena. Iz ovih razloga, objavljujemo izvode iz pomenute presude Žalbenog veća Haškog tribunala Radislavu Krstiću od 19. aprila 2004. godine.
Paragraf 2. Srebrenica je smeštena na području za koje je bio odgovoran Drinski korpus VRS. Radislav Krstić je u vreme kad su počinjeni predmetni zločini bio general-major u VRS i komandant Drinskog korpusa. Zbog učestvovanja u tim događajima Pretresno veće je generala Krstića proglasilo krivim za genocid, za progon putem ubistava, okrutnog i nečovečnog postupanja, terorisanja civilnog stanovništva, prisilnog premeštanja i uništavanja lične imovine, te za ubistvo kao kršenje zakona i običaja ratovanja.
Paragraf 15. Pretresno veće u ovom predmetu je zaključilo da deo koji je bio meta Glavnog štaba VRS i Radislava Krstića čine ili bosanski Muslimani Srebrenice ili bosanski Muslimani istočne Bosne. U Srebrenici je, pre no što su je 1995. godine osvojile snage VRS, živelo približno 40.000 bosanskih Muslimana. To nisu bili samo muslimanski stanovnici srebreničke opštine nego i mnoge muslimanske izbeglice iz okolnih područja. Kao što je objasnilo Pretresno veće, Srebrenica (i okolno područje srednjeg Podrinja) bili su od ogromne strateške važnosti za vođstvo bosanskih Srba. Bez Srebrenice, etnički srpska država Republika Srpska koju su želeli stvoriti ostala bi podeljena u dva nepovezana dela, i bila bi odvojena od same Srbije... Kontrola nad srebreničkom regijom bila je zbog toga ključna za cilj nekih vođa bosanskih Srba da u Bosni osnuju održiv politički entitet, kao i za dalji opstanak naroda bosanskih Muslimana. Budući da se većina muslimanskih stanovnika te regije do 1995. sklonila u srebreničku enklavu, eliminacija enklave omogućila bi da se postigne cilj čišćenja čitave regije od njenog muslimanskog stanovništva.
Paragraf 26. Pretresno veće je utvrdilo da VRS, prilikom pogubljenja zarobljenih muškaraca bosanskih Muslimana, nije pravio razliku između pripadnika vojske i civila. Pretresno veće je, dakle, opravdano izvelo zaključak da VRS ubijajući civilne zarobljenike nije samo nameravala da ih eliminira kao vojnu opasnost. Pretresno veće je takođe utvrdilo da su neke žrtve bile teški invalidi i da stoga nije verovatno da su bili borci. Ove činjenice dodatno potvrđuju zaključak Pretresnog veća da istrebljenje tih muškaraca nije bilo motivirano isključivo vojnim razlozima.
Paragraf 27. Štaviše, kao što je naglasilo Pretresno veće, sam izraz "vojno sposobni muškarci" pogrešan je, budući da su u grupi koju je ubila VRS bili dečaci i stariji muškarci za koje se općenito smatra da su izvan te kategorije. Mada je moguće da su mlađi i stariji muškarci bili sposobni da nose oružje, Pretresno veće je imalo pravo da zaključi da oni nisu predstavljali ozbiljnu pretnju u vojnom smislu i da izvede daljnji zaključak da odluka VRS da ih ubije nije proizišla isključivo iz namere da ih eliminiše kao pretnju. Ubijanje vojno sposobnih muškaraca predstavljalo je bez sumnje fizičko uništenje i, s obzirom na razmere ubijanja, zaključak Pretresnog veća da je njihovo istrebljenje bilo motivisano genocidnom namerom legitiman je.
Paragraf 28. Pretresno veće takođe je s pravom uzelo u obzir dugoročne posledice koje će eliminacija sedam do osam hiljada muškaraca iz Srebrenice imati na opstanak te zajednice. Razmatrajući te posledice, Pretresno veće se ispravno usredsredilo na šanse za fizički opstanak zajednice. Kako je konstatiralo Pretresno veće, ubijeni muškarci činili su približno petinu cele srebreničke zajednice. Fizičko uništenje muškaraca stoga ima teške posledice po stvaranje potomstva u srebreničkoj muslimanskoj zajednici, uz mogućnost izumiranja zajednice.
Paragraf 29. Pretresno veće je zaključilo da su snage bosanskih Srba bile svesne tih posledica kad su odlučile da sistematski eliminišu zarobljene muškarce Muslimane. Činjenica da su neki od članova Glavnog štaba VRS planirali ubistva muških zarobljenika u potpunosti svesni štetnih posledica koje to može imati po opstanak zajednice bosanskih Muslimana u Srebrenici dodatno ide u prilog zaključku Pretresnog veća da su pokretači ove operacije imali zahtevanu genocidnu nameru.
Paragraf 35. Činjenične okolnosti koje je utvrdilo Pretresno veće dopuštaju da se izvede zaključak da je ubijanje bosanskih Muslimana počinjeno s genocidnom namerom. Kao što je već objašnjeno, razmere ubijanja, kao i svest Glavnog štaba VRS o pogubnim posledicama koje će ono imati po zajednicu bosanskih Muslimana iz Srebrenice, te druge aktivnosti Glavnog štaba preduzete da se obezbedi fizičko nestajanje te zajednice, dovoljna je činjenična osnova za zaključak o posebnoj nameri. Pretresno veće je konstatovalo, a Žalbeno veće podržava tu konstataciju, da su ubijanje organizovali i nadzirali neki članovi Glavnog štaba VRS. Činjenica da Pretresno veće nije pripisalo genocidnu nameru nekom određenom članu Glavnog štaba mogla je biti motivisana željom da se ne pripisuje individualna krivica osobama kojima se ovde ne sudi. To, međutim, ne utiče na valjanost zaključka da su snage bosanskih Srba počinile genocid nad bosanskim Muslimanima.
Paragraf 52. Nastojeći eliminisati deo bosanskih Muslimana, snage bosanskih Srba su počinile genocid. Oni su odredili za uništenje 40.000 Muslimana, stanovnika Srebrenice, koji su kao grupa predstavljali bosanske Muslimane uopšte. Oni su svim zarobljenim muškarcima Muslimanima, i vojnicima i civilima, starim i mladim, oduzeli njihove lične stvari i dokumente te ih smišljeno i metodično ubijali isključivo na osnovu njihove pripadnosti. Žalbeno veće s potpunim uverenjem izjavljuje da pravda osuđuje, odgovarajućim formulacijama, ogromnu i trajnu štetu koja je nanesena i pokolj u Srebrenici naziva njegovim pravim imenom - genocid. Odgovorni će nositi ovu stigmu, i ona će služiti kao upozorenje za budućnost svima onima koji pomisle da počine takvo gnusno delo.
Paragraf 134. Sve što se na osnovu dokaza može utvrditi jeste da je Krstić bio svestan namere nekih članova Glavnog štaba VRS da počine genocid i da, znajući to, nije sprečio da se ljudstvo i sredstva Drinskog korpusa koriste kako bi se olakšalo vršenje tih ubistava.
Paragraf 135. Pitanje koje se javlja u ovom stadiju jeste stepen krivične odgovornosti Radislava Krstića u ispravno utvrđenim okolnostima. Svi zločini koji su usledili nakon pada Srebrenice izvršeni su u zoni odgovornosti Drinskog korpusa. Nema dokaza da je Drinski korpus isplanirao ili potakao bilo koji od tih zločina, i postoje jaki dokazi da su zločinačkim aktivnostima upravljali neki članovi Glavnog štaba VRS pod vođstvom generala Mladića.
Paragraf 137. Zaključak Pretresnog veća da je najkasnije od 15. jula 1995. Radislav Krstić znao za genocidnu nameru nekih članova Glavnog štaba VRS je razuman. Radislav Krstić bio je svestan da Glavni štab ne raspolaže s dovoljno sopstvenih sredstava za izvršenje pogubljenja i da bez korišćenja sredstava Drinskog korpusa Glavni štab ne bi mogao da provede svoj genocidni plan. Krstić je znao da dopuštajući korišćenje sredstava Drinskog korpusa znatno doprinosi pogubljenju zarobljenih bosanskih Muslimana. Mada dokazi upućuju na to da Radislav Krstić nije podržavao taj plan, kao komandant Drinskog korpusa on je dozvolio Glavnom štabu da zatraži ta sredstva i da se njima posluži. Krstićevu krivičnu odgovornost je stoga primerenije opisati kao odgovornost pomagača i podržavaoca u genocidu nego kao odgovornost počinioca.
Paragraf 143. Činjenica da Pretresno veće nije pojedinačno navelo članove Glavnog štaba VRS kao glavne učesnike u genocidnom poduhvatu ne negira zaključak da je Radislav Krstić bio svestan njihove genocidne namere. Optuženi može biti proglašen krivim za pomaganje i podržavanje u zločinu za koji se zahteva posebna namera i onda kada glavnim počiniocima nije suđeno i kad nije utvrđen njihov identitet.
Paragraf 144. Razmatranje od strane Žalbenog veća učestvovanja Radislava Krstića u zločinu genocida relevantno je i za njegovu krivičnu odgovornost za ubistva civila bosanskih Muslimana na osnovu člana 3, kršenje zakona i običaja ratovanja, te za istrebljivanje i progone na osnovu člana 5, što proizlazi iz pogubljenja bosanskih Muslimana iz Srebrenice između 13. i 19. jula 1995. Kao što pokazuje utvrđeno činjenično stanje, nema dokaza da je Krstić naredio ijedno od tih ubistava ili da je u njima direktno učestvovao. Sve što dokazi pokazuju jeste da je on znao da se ta ubistva vrše i da je dozvolio Glavnom štabu da koristi ljudstvo i sredstva pod njegovom komandom kako bi se pomoglo u njihovom vršenju. S obzirom na to, krivična odgovornost Radislava Krstića jeste odgovornost pomagača i podržavaoca u ubistvima, istrebljivanju i progonu, a ne odgovornost glavnog saizvršioca.
Paragraf 238. Proglašavajući Krstića krivično odgovornim kao pomagača i podržavaoca, Žalbeno veće je zaključilo da je doprinos ljudstva i sredstava Drinskog korpusa pod njegovom komandom bio znatan. Doista, bez te pomoći Glavni štab ne bi mogao izvesti svoj plan da pogubi bosanske Muslimane Srebrenice. Krstić je znao da se autobusi, za koje je on pomogao da se obezbede za premeštanje žena, dece i starih ljudi, koriste za premeštanje muškaraca na razna mesta zatočenja. Takođe je znao da se ljudstvo i vozila Drinskog korpusa koriste za pronalaženje mesta zatočenja, te za sprovođenje i čuvanje zarobljenika bosanskih Muslimana na raznim mestima zatočenja. Takođe je znao da se vozila i teška mehanizacija Drinskog korpusa pod njegovom komandom koriste kao ispomoć u pogubljenima civila bosanskih Muslimana. To znanje i ti vidovi pomoći predstavljaju znatan doprinos u počinjenju tih zločina, koji je uslov za osudu za pomaganje i podržavanje u genocidu bosanskih Muslimana iz Srebrenice.
Autor je pravni analitičar u Fondu za humanitarno pravo
Paragraf 2. Srebrenica je smeštena na području za koje je bio odgovoran Drinski korpus VRS. Radislav Krstić je u vreme kad su počinjeni predmetni zločini bio general-major u VRS i komandant Drinskog korpusa. Zbog učestvovanja u tim događajima Pretresno veće je generala Krstića proglasilo krivim za genocid, za progon putem ubistava, okrutnog i nečovečnog postupanja, terorisanja civilnog stanovništva, prisilnog premeštanja i uništavanja lične imovine, te za ubistvo kao kršenje zakona i običaja ratovanja.
Paragraf 15. Pretresno veće u ovom predmetu je zaključilo da deo koji je bio meta Glavnog štaba VRS i Radislava Krstića čine ili bosanski Muslimani Srebrenice ili bosanski Muslimani istočne Bosne. U Srebrenici je, pre no što su je 1995. godine osvojile snage VRS, živelo približno 40.000 bosanskih Muslimana. To nisu bili samo muslimanski stanovnici srebreničke opštine nego i mnoge muslimanske izbeglice iz okolnih područja. Kao što je objasnilo Pretresno veće, Srebrenica (i okolno područje srednjeg Podrinja) bili su od ogromne strateške važnosti za vođstvo bosanskih Srba. Bez Srebrenice, etnički srpska država Republika Srpska koju su želeli stvoriti ostala bi podeljena u dva nepovezana dela, i bila bi odvojena od same Srbije... Kontrola nad srebreničkom regijom bila je zbog toga ključna za cilj nekih vođa bosanskih Srba da u Bosni osnuju održiv politički entitet, kao i za dalji opstanak naroda bosanskih Muslimana. Budući da se većina muslimanskih stanovnika te regije do 1995. sklonila u srebreničku enklavu, eliminacija enklave omogućila bi da se postigne cilj čišćenja čitave regije od njenog muslimanskog stanovništva.
Paragraf 26. Pretresno veće je utvrdilo da VRS, prilikom pogubljenja zarobljenih muškaraca bosanskih Muslimana, nije pravio razliku između pripadnika vojske i civila. Pretresno veće je, dakle, opravdano izvelo zaključak da VRS ubijajući civilne zarobljenike nije samo nameravala da ih eliminira kao vojnu opasnost. Pretresno veće je takođe utvrdilo da su neke žrtve bile teški invalidi i da stoga nije verovatno da su bili borci. Ove činjenice dodatno potvrđuju zaključak Pretresnog veća da istrebljenje tih muškaraca nije bilo motivirano isključivo vojnim razlozima.
Paragraf 27. Štaviše, kao što je naglasilo Pretresno veće, sam izraz "vojno sposobni muškarci" pogrešan je, budući da su u grupi koju je ubila VRS bili dečaci i stariji muškarci za koje se općenito smatra da su izvan te kategorije. Mada je moguće da su mlađi i stariji muškarci bili sposobni da nose oružje, Pretresno veće je imalo pravo da zaključi da oni nisu predstavljali ozbiljnu pretnju u vojnom smislu i da izvede daljnji zaključak da odluka VRS da ih ubije nije proizišla isključivo iz namere da ih eliminiše kao pretnju. Ubijanje vojno sposobnih muškaraca predstavljalo je bez sumnje fizičko uništenje i, s obzirom na razmere ubijanja, zaključak Pretresnog veća da je njihovo istrebljenje bilo motivisano genocidnom namerom legitiman je.
Paragraf 28. Pretresno veće takođe je s pravom uzelo u obzir dugoročne posledice koje će eliminacija sedam do osam hiljada muškaraca iz Srebrenice imati na opstanak te zajednice. Razmatrajući te posledice, Pretresno veće se ispravno usredsredilo na šanse za fizički opstanak zajednice. Kako je konstatiralo Pretresno veće, ubijeni muškarci činili su približno petinu cele srebreničke zajednice. Fizičko uništenje muškaraca stoga ima teške posledice po stvaranje potomstva u srebreničkoj muslimanskoj zajednici, uz mogućnost izumiranja zajednice.
Paragraf 29. Pretresno veće je zaključilo da su snage bosanskih Srba bile svesne tih posledica kad su odlučile da sistematski eliminišu zarobljene muškarce Muslimane. Činjenica da su neki od članova Glavnog štaba VRS planirali ubistva muških zarobljenika u potpunosti svesni štetnih posledica koje to može imati po opstanak zajednice bosanskih Muslimana u Srebrenici dodatno ide u prilog zaključku Pretresnog veća da su pokretači ove operacije imali zahtevanu genocidnu nameru.
Paragraf 35. Činjenične okolnosti koje je utvrdilo Pretresno veće dopuštaju da se izvede zaključak da je ubijanje bosanskih Muslimana počinjeno s genocidnom namerom. Kao što je već objašnjeno, razmere ubijanja, kao i svest Glavnog štaba VRS o pogubnim posledicama koje će ono imati po zajednicu bosanskih Muslimana iz Srebrenice, te druge aktivnosti Glavnog štaba preduzete da se obezbedi fizičko nestajanje te zajednice, dovoljna je činjenična osnova za zaključak o posebnoj nameri. Pretresno veće je konstatovalo, a Žalbeno veće podržava tu konstataciju, da su ubijanje organizovali i nadzirali neki članovi Glavnog štaba VRS. Činjenica da Pretresno veće nije pripisalo genocidnu nameru nekom određenom članu Glavnog štaba mogla je biti motivisana željom da se ne pripisuje individualna krivica osobama kojima se ovde ne sudi. To, međutim, ne utiče na valjanost zaključka da su snage bosanskih Srba počinile genocid nad bosanskim Muslimanima.
Paragraf 52. Nastojeći eliminisati deo bosanskih Muslimana, snage bosanskih Srba su počinile genocid. Oni su odredili za uništenje 40.000 Muslimana, stanovnika Srebrenice, koji su kao grupa predstavljali bosanske Muslimane uopšte. Oni su svim zarobljenim muškarcima Muslimanima, i vojnicima i civilima, starim i mladim, oduzeli njihove lične stvari i dokumente te ih smišljeno i metodično ubijali isključivo na osnovu njihove pripadnosti. Žalbeno veće s potpunim uverenjem izjavljuje da pravda osuđuje, odgovarajućim formulacijama, ogromnu i trajnu štetu koja je nanesena i pokolj u Srebrenici naziva njegovim pravim imenom - genocid. Odgovorni će nositi ovu stigmu, i ona će služiti kao upozorenje za budućnost svima onima koji pomisle da počine takvo gnusno delo.
Paragraf 134. Sve što se na osnovu dokaza može utvrditi jeste da je Krstić bio svestan namere nekih članova Glavnog štaba VRS da počine genocid i da, znajući to, nije sprečio da se ljudstvo i sredstva Drinskog korpusa koriste kako bi se olakšalo vršenje tih ubistava.
Paragraf 135. Pitanje koje se javlja u ovom stadiju jeste stepen krivične odgovornosti Radislava Krstića u ispravno utvrđenim okolnostima. Svi zločini koji su usledili nakon pada Srebrenice izvršeni su u zoni odgovornosti Drinskog korpusa. Nema dokaza da je Drinski korpus isplanirao ili potakao bilo koji od tih zločina, i postoje jaki dokazi da su zločinačkim aktivnostima upravljali neki članovi Glavnog štaba VRS pod vođstvom generala Mladića.
Paragraf 137. Zaključak Pretresnog veća da je najkasnije od 15. jula 1995. Radislav Krstić znao za genocidnu nameru nekih članova Glavnog štaba VRS je razuman. Radislav Krstić bio je svestan da Glavni štab ne raspolaže s dovoljno sopstvenih sredstava za izvršenje pogubljenja i da bez korišćenja sredstava Drinskog korpusa Glavni štab ne bi mogao da provede svoj genocidni plan. Krstić je znao da dopuštajući korišćenje sredstava Drinskog korpusa znatno doprinosi pogubljenju zarobljenih bosanskih Muslimana. Mada dokazi upućuju na to da Radislav Krstić nije podržavao taj plan, kao komandant Drinskog korpusa on je dozvolio Glavnom štabu da zatraži ta sredstva i da se njima posluži. Krstićevu krivičnu odgovornost je stoga primerenije opisati kao odgovornost pomagača i podržavaoca u genocidu nego kao odgovornost počinioca.
Paragraf 143. Činjenica da Pretresno veće nije pojedinačno navelo članove Glavnog štaba VRS kao glavne učesnike u genocidnom poduhvatu ne negira zaključak da je Radislav Krstić bio svestan njihove genocidne namere. Optuženi može biti proglašen krivim za pomaganje i podržavanje u zločinu za koji se zahteva posebna namera i onda kada glavnim počiniocima nije suđeno i kad nije utvrđen njihov identitet.
Paragraf 144. Razmatranje od strane Žalbenog veća učestvovanja Radislava Krstića u zločinu genocida relevantno je i za njegovu krivičnu odgovornost za ubistva civila bosanskih Muslimana na osnovu člana 3, kršenje zakona i običaja ratovanja, te za istrebljivanje i progone na osnovu člana 5, što proizlazi iz pogubljenja bosanskih Muslimana iz Srebrenice između 13. i 19. jula 1995. Kao što pokazuje utvrđeno činjenično stanje, nema dokaza da je Krstić naredio ijedno od tih ubistava ili da je u njima direktno učestvovao. Sve što dokazi pokazuju jeste da je on znao da se ta ubistva vrše i da je dozvolio Glavnom štabu da koristi ljudstvo i sredstva pod njegovom komandom kako bi se pomoglo u njihovom vršenju. S obzirom na to, krivična odgovornost Radislava Krstića jeste odgovornost pomagača i podržavaoca u ubistvima, istrebljivanju i progonu, a ne odgovornost glavnog saizvršioca.
Paragraf 238. Proglašavajući Krstića krivično odgovornim kao pomagača i podržavaoca, Žalbeno veće je zaključilo da je doprinos ljudstva i sredstava Drinskog korpusa pod njegovom komandom bio znatan. Doista, bez te pomoći Glavni štab ne bi mogao izvesti svoj plan da pogubi bosanske Muslimane Srebrenice. Krstić je znao da se autobusi, za koje je on pomogao da se obezbede za premeštanje žena, dece i starih ljudi, koriste za premeštanje muškaraca na razna mesta zatočenja. Takođe je znao da se ljudstvo i vozila Drinskog korpusa koriste za pronalaženje mesta zatočenja, te za sprovođenje i čuvanje zarobljenika bosanskih Muslimana na raznim mestima zatočenja. Takođe je znao da se vozila i teška mehanizacija Drinskog korpusa pod njegovom komandom koriste kao ispomoć u pogubljenima civila bosanskih Muslimana. To znanje i ti vidovi pomoći predstavljaju znatan doprinos u počinjenju tih zločina, koji je uslov za osudu za pomaganje i podržavanje u genocidu bosanskih Muslimana iz Srebrenice.
Autor je pravni analitičar u Fondu za humanitarno pravo
Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.
Komentari 0
Pogledaj komentare