Turbanofilija

Nedavno je u nekim dnevnim novinama napravljen pokušaj preispitivanja značenja reči - urbano. Možda bih se i upustio u isčitavnja i traganje za novim shvatanjem prastarog pojma, da nisam primetio podnaslov u kome se apostrofira ideja da je J. Karleuša ovih godina isto što i Milan Mladenović onih, davnih njegovih i naših.. Neprihvatajući ovu tezu, lako sam odbacio i njenu tekstulanu elaboraciju. Za mene, pevačica J. Karleuša je sociološka pojava, a pokojni Milan Mladenović je bio i ostao muzička pojava. Razlika između njih nije u tonalitetu, već u mentaltetu. Njihovo, makar i novinsko ujednačavanje zapravo govori da je očigledno došlo do nekakve promene. Formalno, grad, urb je ostao isti. Promenila se preovlađujuća količina svesti koja popunjava i osmišljava gradski, odnosno urbani prostor. Mesta koja daju autoritet svim gradskim pojavama kao da su ista. Ali oni koji popunjavaju ovaj prostor svojim prisustvom i naravno duhom izražavnja, poimanja i delovanja, jesu neki drugi ljudi. Pomenuti tekst je zapravo bio pokušaj definisanja alibija za one koji danas žive svoje živote u mom gradu. Zauzimanjem lokacija koje smo nekada mi smatrali svojim kultnim mestuma, sadašnje generacije preuzimaju pravo da se smatraju delom opšteg urbaniteta. Ovo pretvaranje moje prošlosti u njihovu budućnost još traje. Oni su zauzeli grad, i skoro sva mesta u gradu. Ali u knjigama koje oni nisu pročitali pojavljuje se i termin - duh mesta. To je nešto slično kao u onoj reklami u kojoj se govori o duhu igre. Ova neprevodiva sintagma hoće da kaže da postoje tačke u gradu koje se opiru svakoj vrsti prinude i koja isijavaju svakog dana, a naročito noću, neidentifikovane količine energije koju prepoznaju samo oni koji su tu oduvek. Relativnost ovog pojma jeste odbrambeni mehanizam koji se automatski uključuje na svaki pokušaj definisanja pripadnosti rodnom kraja. Grad jednostavno nije kraj, grad je početak sociološkog eksperimenta u kome ljudi žive zajedno u iznuđenim i naučenim pravilima proklamovanog urbaniteta.
Oduvek su u gradu živeli ljudi koji su dolazili u taj grad kako bi pokušali da žive drugačije. Zapravo, svi smo mi nekada preko svojih predstavnika došli u ovaj grad i vremenom počeli da umišljamo kako je to naš grad. Silina urbane energije je u nekoj jedinici vremena menjala navike došljaka i oni su kroz par dana postajali drugačiji ili makar su glumili da jesu drugačiji. Danas ovaj grad kao da je stvarno drugačiji. Silina useljavanja postala je veća od trenda prilagođavanja. I tako, da umesto ovaj grad pokaže onima koji dolaze u njega, kako se živi u njemu, dogodilo se, da se grad kao u nerazumevajućoj teoriji relativiteta, modifikuje prema nekom drugačijem, iskrivljenom, vremenu. Proces je opšte poznat i o njemu kao da i ne bi trebalo da se govori jer on, taj proces, ima svoje zakonitosti. To dalje znači da će sve doći na svoje mesto kroz izvesno vreme. U pitanju je faktor kritične mase koja sama prelazi u viši društveni status pa se tako ponovo uspostavljaju sociološke razmere urbanog života. Ono što jeste relativno novo, to je činjenica da u novim društvenim okolnostima diktirane tranzicije, mediji postaju predominantan faktor oblikovanja urbane svesti. Nekada, to je bio jedinstveni program nacionalne televizije sa izraženim ideološkim karakteristikama. Sada kao da je legitimno da sopstveno pravo da jedem na drvetu, promovišem svakodnevno, preko sopstvene televizije. A to je onda društvena pojava.
Dejan Cukić je pre desetak godina pevao: "u kraju u kom sam rođen, ne smem više ni da prođem". Iza prikladno složene rime, stoji opšte mesto u kome se prepoznaju oni koji u ovom gradu žive duže, bez obzira što u su u njemu i neki drugi koji žive brže. Aktuelni kapacitet građanske svesti jeste niži nego pre dvadeset godina. Na izmišljenom instrumentu urbaniteta skala se dramatično trese. Baš kao one devojčice koje nam na nekom TV kanalu, svakodnevno prikazuju igre trbuhom kao novootkriveni beogradski ples. Davno, davno, nedeljom popodne kada je bilo lepo vreme, tamo na Kalemegdanu, dole u Donjem gradu, sakupljali su se došljaci kako bi se videli sa ljudima iz rodnog kraja i kako bi uz narodnu muziku igrali svoje omiljene igre. Sada oni imaju svoje televizije, svoje novine, svoje kafiće, svoj urbani prostor. Proces je isti samo je drugačija lokacija. Mi protiv nas. To je i filozofska teza, i politička realnost i sudbinski nacionalni poklič. Sve ostalo može da bude samo jedna od mnogih urbanih priča.