Studija na overi

Posao još nije završen. Evropa je, doduše, za jedan korak bliža Srbiji, ali i dovoljno udaljena da bi se domaći političari prepustili euforiji i samozadovoljstvu. Konačno – tu smo, gde smo. Beogradu je Brisel, uz srdačne pozdrave i tople preporuke, isporučio 12. aprila pozitivnu Studiju o izvodljivosti. Što god mislili o tome kako smo do nje stigli, da li smo baš morali kasniti godinu, možda i dve, je l`se to Srbija radikalno menja po evropskim modelima ili će pre biti da se Evropa iz svojih „egoističkih”, odnosno pragmatičnih razloga prilagođava Srbiji, to jeste dobra i ohabrujuća vest. Bar kao nagoveštaj da nam država ipak nije tolika prokleta avlija koliko se moglo zaključiti iz svega onoga što se na ovim prostorima dešavalo od 5. oktobra 2000, a naročito poslednje dve godine.

Reklo bi se – kako smo se povremeno ponašali, dobro smo i prošli. U svakom slučaju, bolje nego što su hronični skeptici predviđali. Koliko puta su nam evropske diplomate, reagujući na uobičajena domaća politička i ideološka kolebanja i oscilacije, sa neskrivenom dozom rezigniranosti poručivali da smo, kako neko ovih dana reče, pre zaslužili slanje ozbiljne sociološke i psihološke studije neuhvatljivosti i nepredvidljivosti nego signal da se u aktuelnom evropsko-balkanskom civilizacijskom prestrojavanju i na nas računa.

U vozu

Uprkos činjenici da običan svet, pritisnut svakodnevnim tranzicionim udarima, nemaštinom i sve drastičnijom besposlicom, pokazuje visok stepen ravnodušnosti prema Studiji o izvodljivosti, valja reći da je učinjen korak u dobrom pravcu. Ako ni zbog čega drugog ono bar zbog toga što je ovoj zemlji pružena jedinstvena prilika da se, takoreći u poslednji čas, ukrca na voz za Evropu. Dakle, bolje je biti i na samom začelju (sa Albanijom i BiH) nego iza začelja, odnosno izbačeni iz pokrenute kompozicije. U tom smislu, ima prostora za zadovoljstvo, naravno, u meri u kojoj se ono neće pretvoriti u neobuzdanu i neosnovanu euforiju, povod za busanje u „junačke grudi” i prikupljanje jeftinih političkih poena. Tim pre što ova prva, pripremna faza za prijemni ispit koji nam tek predstoji, svoj završni epilog (potvrdu) treba da dobije 25. aprila na Ministarskom savetu EU kada će svaka od 25 članica procenjivati da li je Beograd ispunio i poslednji uslov (predaja generala Pavkovića Haškom tribunalu) pre nego što i definitivno dobije „zeleno svetlo” za naredne faze.

A prva sledeća su Ratko Mladić, Radovan Karadžić, Goran Hadžić i ostali sa haškog spiska, pa dugi i mukotrpni pregovori o zaključivanju sporazuma o asocijaciji i pridruživanju. Kako se u Ministarskom savetu odlučuje konsenzusom, jasno je da će ovdašnja vlast preuzeti na sebe veliki rizik da od svega ne bude ništa ukoliko pomisli da će joj se ovog puta progledati kroz prste. Uveravanje premijera Koštunice da će Beograd svoja „dugovanja” Hagu izmiriti od A do Š trebalo bi da budu pokazatelj da se u narednih devet dana pa sve tamo do septembra ove godine neće ići u nepotrebno eksperimentisanje i ova prilika prokockati.

Iznuđeni zaokreti

Iako će isporučena (a još nepotvrđena) Studija tek biti predmet pažljivih analiza, odgovor na dilemu šta je presudilo da se Beogradu, uprkos izvesnim rezervama u Briselu i Vašingtonu, pruži šansa, već sada se može naslutiti. Dva su bitna razloga. Prvi je uverenje Evropske unije da se stabilnost „stare dame” ne može na duži rok održavati ukoliko „neuralgične” balkanske države budu i dalje izvan tog procesa. Odnosno, procena da je bolje te krhke i nestabilne države držati pod kontrolom, guranjem u evropske integracije marginalizovati njihove unutrašnje i uzajamne atavizme i neraščišćene račune, obuzdati ili bar bitno ograničiti razorno dejstvo njihovog nacionalizma i ekonomskog, socijalnog i uopšte civilizacijskog zaostajanja, nego ih prepustiti stihiji i rizikovati nove konflikte i regionalnu nestabilnost.

Drugi razlog fleksibilnijeg stava EU prema uključivanju SCG u integrativne procese svakako je u činjenici da je – nakon jednogodišnjeg razdoblja političkog haosa i konfrontacija i olakog poigravanja sa ispunjavanjem međunarodnih obaveza – Vojislav Koštunica okrenuo list i poslednjih nekoliko meseci svog mandata načinio neke, istini za volju, neočekivane zaokrete. Možda ne do kraja definisane, ipak dovoljne za zaključak da se u Beogradu konačno shvatilo da je đavo odneo šalu i da alternative evropskom kursu Srbiju mogu dodatno razoriti. Iako sporo, čak povremeno neodlučno, prihvatio je međunarodna tranziciona pravila igre, napustio je taktiku opstrukcije saradnje sa Haškim tribunalom predavši za kratko vreme čak trinaest optuženih iz Srbije i Republike Srpske, odustao od upornog protivljenja promeni Ustavne povelje, a čini se poslednjih dana i prilično omekšao svoj tvrdokorno odbojni stav prema učešću Srba u kosovskim institucijama.

Najnoviji, kooperativniji manir srpske vlade je, nema sumnje, u dobroj meri amortizovao rezerve i podozrenja međunarodne zajednice, ali ih nije do kraja i uklonio. To što vlada ulaže „natčovečanske napore” da se haški optuženici „privole” na „dobrovoljnu predaju”, doduše, bitno je skratilo haški spisak, ali nije baš uverilo svetske moćnike da se Beograd – time što uporno odbija da hapsi one koji ne žele da dobrovoljno odu u Hag, a „dobrovoljce” časti garancijama, materijalnim pogodnostima, epitetima časnosti i poštenja – nije pretrgao u distanciranju od počinjenih ratnih zločina i neslavne bliske prošlosti.

Tek početak

„Nestanak” generala Pavkovića samo nekoliko dana pre 12. aprila možda je najbolja ilustracija kako se apsolutizacija principa „dobrovoljne predaje”, mimo važećeg Zakona, može za čas preinačiti u neprijatan – bumerang. Ne samo zato što je Pavkovićevo bekstvo podgrejalo mnoge spekulacije o tome da li su vlada i MUP manifestovali vrhunski amaterizam kad su dopustili da im se general odmetne ili je nešto drugo, ozbiljnije u pozadini, već i zbog opasnosti da zbog jednog čoveka čitava priča o Studiji o izvodljivosti i evropskim integracijama padne u vodu i pre nego što je započela.

Kakva god bila prava istina, Koštuničina vlada nema izbora: ako ne želi da već proslavljena Studija o izvodljivosti 25. aprila završi u nečijoj fioci, Nebojša Pavković se do tog datuma mora naći u Sheveningenu. A to, opet, nije sve. Njegov odlazak u Hag biće, u stvari, uvod u ono što mora da usledi da bi se uopšte počelo pregovarati sa Briselom: predaju Mladića i Karadžića (obaveza i Beograda i Banjaluke) do jula kada se obeležava deseta godišnjica srebreničkog masakra, ili najakasnije do septembra, kada se planiraju prvi pregovarački kontakti sa EU. Usput, na haškom spisku je – pored Pavkovića, Mladića i Karadžića – još osam optuženih, čije se slanje u Sheveningen ne sme više odlagati.

Prema tome, posao još nije završen. Evropa je, doduše, za jedan korak bliža Srbiji, ali i dovoljno udaljena da bi se domaći političari prepustili euforiji, samozadovoljstvu i samohvalisanju.