Nakaradni legalizam vratio đavola na drum

Lustracija je danas potrebnija više nego pre dve ili tri godine jer je sadašnja vlada restaurirala mnogo toga iz prošlosti. Dok u kabinetu pokojnog premijera Zorana Đinđića i njegovog naslednika Zorana Živkovića nije bilo ljudi iz Miliševićeve ere, kod Koštunice su uhlebljene našli baš oni koji su trebali da budu lustrirani, tvrdi Vladimir Vodinelić iz Centra za unapređivanje pravnih studija.
On je na tribini o lustraciji u Srbiji ocenio da je Zakon o lustraciji akt bez života. Kao autor tog propisa, koji je usvojen pre dve godine, Vodinelić je razočaran jer je zakon ugušen tamo gde je i zaživeo. Narodna Skupština ga je, naime, usvojila, ali nije izabrala članove Komisije za njegovo sprovođenje.
Za Vodinelića to, ipak, nije iznenađenje, jer je ovakav zakon ima šansu ako se donose u sredini sa kulturom ljudskih prava. „U našoj zemlji tokom protekle decenije nije poštovan ni ljudski život, a to je vrhunac gaženja prava pojedinca. Tamo gde se političari ponašaju kao da su ljudska prava kazna nametnuta spolja, o lustraciji se vodi računa kao o lanjskom snegu”, smatra Vodinelić.
On je negirao tvrdnje protivnika lustracije da je ona vid revanšizma, ukazujući da je to, zapravo, mera za afirmaciju ljudskih prava. Vodinelić to objašnjava činjenicom da naš Zakon o lustraciji ne poznaje kaznene mere. On samo udaljava sa funkcije osobe za koje se dokaže da su sa pozicije vlasti kršile tuđa prava. Lustracija nije čistka, jer se ona ne interesuje za to šta je neko bio, već za to da li je ugrožavao druge.

Propuštena šansa

Oni koji se, po Vodineliću, protive obračunu sa bivšim kadrovima, najviše insistiraju na premisi retroaktivnosti, ocenjujući je kao protivustavnu. Vodinelić kaže da je u vezi s tim iskonstruisan legalistički trik sa porukom da se lustracijom krši pravni poredak. Retroaktivnost se, inače, ograničava da bi se sprečila samovolja države prema građanima, a predmet lustracije nisu svi građani, već samo bivši funkcioneri za koje se utvrdi da zloupotrebljavali funkcije. „Nije li kod nas prekasno za lustraciju”, pita se Vodinelić. On smatra da ova mera nema vremenski rok i da još nije kasno za njeno sprovođenje. S druge, pak, strane, Biljana Kovačević-Vučo iz Komiteta pravnika za ljudska prava kaže da je zapravo 5. oktobra 2000. propuštena istorijska šansa. Ona je za to okrivila one koji su dali legitimitet Miliševićevom režimu kroz insistiranje na „nakaradnom legalizmu”.
Vučo tvrdi da lustracija nije osvetnička mera, te da je to samo elemenat tranzicione pravde koja treba da uspostavi novi sistem vrednosti. Napominjući da postoje tvrda i meka varijanta lustracije, ona kaže da se zalaže za prvu, jer sa javnih funkcija treba odstraniti sve Miloševićeve ljude. „A to se još nije desilo”, rekla je Vučo.
Ona ocenjuje da, umesto da se obračuna sa kadrovima iz devedesetih, aktuelna vlada odstranjuje nosioce vlasti iz prethodne četiri godine. Biljana Kovačević Vučo je to objasnila konstatacijom da su „digli glavu” ljudi iz Miloševićevog vremena, što je ilustrovala citiranjem nekadašnje sudije Milene Arežine, koja je svojevremeno rekla: „Lustrirali ste samo mene, zato će oni koje niste jednom lustrirati vas!”

Odmah ili nikad

Predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava ocenjuje dalje da je Zakon o lustraciji dobar, ali je neprimenjiv u praksi jer nema zakonskih sankcija za one koji ga ne sprovode. Vučo je podsetila i na činjenicu da od devet članova Komisije, koja treba da određuje nad kim treba da bude izvršena lustracija, šest dolazi iz vrha pravosuđa. „Umesto da sede u komisiji, takvi bi i sami trebali da postanu objekat lustracije”, smatra Vučo.
Ona je konstatovala da ovde ne postoji društveni konsenzus za lustraciju, s čim se složio i prof.dr Vojin Dimitrijević iz Beogradskog centra za ljudska prava. On kaže da je kampanja protiv Zakona o lustraciji vođena na osnovu falsifikata da je reč o revanšizmu, iako bi se njegovom primenom izvršio vid društvene higijene odvajanjem nekadašnjih vlastodržaca od javnih funkcija.
Dimitrijević podseća da su lustracije na istoku bile usmerene protiv komunista, a kod nas bi ona trebala da se obračuna sa pluralističkom farsom oličenom u Miloševićevom režimu.
Tranziciona pravda dolazi brzo ili ne dolazi nikad, smatra Bogoljub Milosavljević iz Centra za aintiratnu akciju. Udaljavanje od oktobra 2000. umanjuje šansu za lustraciju u Srbiji, tvrdi on i zaključuje da je jedan od preduslova i otvaranje tajnih dosijea, kojima bi se dokumentovalo kršenja ljudskih prava. „Dok se ne izvrši reforma službi bezbednosti nećemo moći da se demokratizujemo, a naročito da sprovedemo lustraciju”, poručuje Milosavljević. G. Br.