Svadba slonova

Ako i stranka Ivice Dačića (ne toliko i Slobodana Miloševića), upozorava generala Nebojšu Pakovića da on nije baš taj koji bi trebalo da se zaklanja iza "principijelnog stava" SPS da će uskratiti podršku manjinskoj Vladi Vojislava Koštunice, bude li haških hapšenja, onda to manje govori o "principijelnosti" Dačića, a više o njegovoj nemoći da ucenjuje Koštunicu. Dakle, Vlada pokazuje solidnu čvrstinu, uprkos njenom koalicionom "konfederalizmu" i "asimetričnosti". Ipak, za evropsku priču, politički i psihološki, potrebno je nešto više od emancipacija od Dačića koji bi se bez ove vlade, a verovatno i bez Miloševićeve podrške, našao u rizičnoj cenzusnoj neizvenosti.

Otprilike, potrebna je "svadba slonova" - kako se u Nemačkoj zove savez demohrišćana i socijaldemokrata. Tim tektonskim manevrom popunio bi se većinski deo političkog prostora, povukla bi se jasna crta između DSS i radikala, a otupila bi se i opoziciona oštrica tvrdih i rasutih "đinđićevaca". Uostalom, savez DSS i DS danas i deluje logičnije nego savez DS i dosovskih restlova. Ako je Srbiji potreban evropski centar (stabilna većina), "svadba slonova" bila bi nacionalni interes. Pošto Havijer Solana, uglavnom bolje vidi naš nacionalni interes, od nas samih, on je to toplo i preporučio. Ili bar da mislimo da je preporučio, u onoj meri u kojoj nas šef vladine kancelarije za saradnju sa medijima Srđan Đurić uverava da je ta preporuka neistinita od prve do poslednje reči. Tačno je da "velika mrsna pravoslavna svadba", kako se valjda zvaše onaj film, u ovom trenutku pomalo ne odgovara ni DS, ni DSS. Što bi DS sad morala da sa DSS deli haške i ostale muke, kad ima neke pravde u tome da Koštunica mora da privede kraju ovu agoniju? Što bi, opet, DSS sad kad je na korak od Studije izvodljivosti i kad iscrpljivanje haških optuženika putem "dobrovoljnosti" daje vidne rezultatate, propustila šansu da pokaže kako je njena evropska taktika za Srbiju funkcionalnija od đinđićevske? I još kad Nebojša Bakarec, član Izvršnog odbora DSS, ponavlja da ova stranka podjednako vodi računa i o nacionalnom i o demokratskom, zar bi bilo suvilso danas staviti na kocku "koalicioni kapacitet" i reći zbogom radikalima. Tačno je i da traumatičnu prošlost u odnosima ove dve stranke i napravljenu štetu, ni kohabitacija nije mogla da sanira, niti da do kraja izvida rane. Ali, nije netačno da u oba tabora glas "ekstremista" nije više presudan. Dok jedni na sudu priznaju da su lagali u interesu izborne kampanje, drugi kao da su se pomirili s tim da njihovi apeli ne mogu demokratski "radikalizovati" Tadića. Ipak, svi razlozi protiv "svadbe" više deluju politikantski, dok oni za "svadbu" više ostavljaju utisak razmišljanja na tragu nacionalnog interesa.