Šta (će da) radi uranijum

NATO je na Srbiju bacio između četiri i petnaest tona radioaktivnih bombi, o tom problemu se u Srbiji uglavnom ćuti. Obrad Jovković iz Prištine došao je sa Kosova u Beograd pre šest godina. Za sebe kaže da je uvek bio odličnog zdravlja, sve dok pre nekoliko nedelja, zbog bolova u grlu, nije otišao kod lekara.

"Pre nekoliko dana grlo je počelo da me boli. Odem kod lekara i dijagnostifikuju mi tumor. Međutim, nisam verovao. Nisam čak ni zdravstvenu knjižicu imao. Za svojih 55 godina nikada knjižicu nisam imao, niti sam išao kod lekara", kaže on. 

Obrad kaže da ne puši i ne pije i da u porodici nema istorijat te bolesti. Lekarima je rekao da ima strah u vezi s radioaktivnom municijom, korišćenom tokom bombradovanja na Kosovu, jer je više puta odlazio na lokacije na koje su padale takve bombe, a nekoliko suvenira je čak i nosio kući. "Ja im objašnjavam da sam bio u kontaktu s tim radioaktivnim bombama, mada ja tada, naravno, nisam znao da su one radioaktivne, već čujemo da je pala bomba, pa odemo da vidimo da li je nekoga ubila i slično. Nisam ni znao da je radioaktivna", priča Obrad Jovković.

Stručni nalazi

Načelnik za radiološku zaštitu u Kliničkom centru Srbije Radomir Kovačević kaže da u Srbiji i Crnoj Gori ima 112 lokacija na koje su pale radioaktivne bombe. On je, međutim, rekao i da boravak na tim lokacijama nije morao da izazove rak, ali da u Srbiji jeste povećan broj obolelih od malignih oboljenja, upravo od 1999.

Kovačević naglašava da se mora imati na umu kancerogenost uranijuma i njegovo gotovo večno prisustvo u zemlji. "To znači da svaki živi organizam, ukoliko je pogođen, može da pretrpi, preko mutacija, somatske manifestacije s kliničkim razvojem malignih oboljenja, a drugi element, koji je još značajniji od ovoga, su posledice po potomstvo, odnosno mutagenost", kaže on. 

Institut za medicinu rada i radiološku zaštitu "Dr Dragomir Karajović" uradio je tokom 2002. interno istraživanje u rejonu Vranja. Tom prilikom došlo se do poražavajućih rezultata o internoj kontaminaciji stanovništva uranijumom. Pokazalo se da je u grupi od 29 ispitanika bilo mnogo onih koji su kontaminirani uranijumom. U jednom slučaju se pokazalo da ga ima 3.759 nanograma po litru, što je enormna količina, a reč je o čoveku koji je radio na dekontaminaciji oko jednog bunara.

Šta da se radi?

Tu tezu potvrđuje i Obrad Jovković, koji kaže da je kod nekoliko njegovih prijatelja sa Kosova, koji su bili u sličnim situacijama kao i on, dijagnostifikovan tumor. "Znam mali milion mojih prijatelja koji imaju problem s tim. Ništa nisu imali sem kijavice, ili nekog đavoljeg preloma na sportu, odjednom te tumor glasnih žica, te tumor dojke, te ovo, te ono..."

Da li je korišćenje bombi sa osiromašenim uranijumom pravi krivac za povećanje broja obolelih od malignih oboljenja, leukemije, ili Hodžkinovog sindroma kod stanovnika u Srbiji i Bosni, ili vojnika koji su boravili u mirovnim misijama ostaje da se vidi.

U Srbiji, državna strategija za zaštitu stanovništva iz ugroženih područja za sada ne postoji. Čišćenje kontaminiranih terena izvršeno je na samo dve lokacije. Razlog je nedostatak novca.
Direktor Uprave za zaštitu životne sredine Miroslav Nikčević kaže da državna strategija za osiromašen uranijum podrazumeva čišćenje ugroženih područja i naveo da su do sada očišćena dva područja u Srbiji, Pjačkovica i Bratislavce.

"Ostala su još dva mesta, Reljani i Borovec. Ta mesta su na teritoriji uže Srbije, a ostala su na teritoriji Kosova i Metohije, ali mi tamo nemamo pristup. Ta mesta na Kosovu nisu čak ni ograđena, možda nisu ni obeležena", kaže on.

Nikčević je najavio da se završetak čišćenja područja kontaminiranih osiromašenim uranijumom u Srbiji može očekivati do kraja sledeće godine.