Film mi je širom otvorio vrata sveta

Iranski reditelj svetskog glasa Abas Kiarostami, koji je osvojio Kanski festival sa filmom "Ukus trešanja", stigao je u Beograd iz Teherana posle 26 sati puta. Abas Kiarostami obožava sneg, pa mu ne smeta mećava koja ga je omela da prisustvuje otvaranju izložbe njegovih fotografija u Muzeju savremene umetnosti na Ušću. Izložba je samo deo predstavljanja ovog velikog umetnika kroz njegovu video-trilogiju i knjigu francuskog filozofa Žana Lika Nansija posvećenu radu Abasa Kiarostamija.

Kako ste zavoleli film i odlučili da se njime bavite?
- Kada sam imao 15 godina, sa nekoliko svojih vršnjaka, otkrio sam film. Bežali smo iz škole i odlazili u bioskop. Međutim, niko od njih se ne bavi filmom, samo ja. To gledanje filmova imalo je uticaja, međutim presudila je moja radoznalost. Ako filmom nisam počeo da se bavim slučajno, onda je to sigurno bilo iz radoznalosti.

A ko je kasnije presudno uticao?
- Italijanski neorealizam, jer su se upravo ti filmovi najviše prikazivali u Iranu. Kada sam počeo da snimam, video sam da moji filmovi neodoljivo podsećaju na italijanske. Na mene je više od svega uticao sam život, ljudi koje sam sretao... Uopšte uzevši, kinematografija je za mene bila magnet. Otvorila mi je vrata u svet koji drugačije nikako nisam mogao da vidim. Ne znam da li znate, ja nisam studirao film već slikarstvo. Ali ono što sam slikao nikada me nije zadovoljavalo. Tako sam sa slikarstva prešao na grafiku, pa onda na film. Dvadeset godina sam snimao samo dečje filmove.

A danas, da li ste zadovoljni svojim filmovima? Koji smatrate najboljim? U jednom razgovoru sa Emirom Kusturicom podelila sam fascinaciju Vašim filmom "Kroz maslinjake". Završnicu tog filma, kao metaforu složenog puta do biti žene, Kusturica je uporedio sa našim nobelovcem Ivom Andrićem.
- Čim završim jedan film odmah se toliko udaljim od njega da više nisam u stanju da ga sagledam. Volim pojedine delove nekih svojih filmova, u nekim glavne junake... Teško mi je da izdvojim neki svoj film. Gledaocima je to svakako lakše. A od filmova Emira Kusturice, koji je u Iranu izuzetno poštovan i, nije preterano reći, obožavan, najviše volim "Podzemlje". A ta sličnost koju je on našao sa prozom Ive Andrića proističe iz sličnosti geografske i ekonomske situacije.

Da li je iranski film svet osvojio svojom jednostavnošću ili tu ima još nečega?
- Da, upravo jednostavnošću, ali i iskrenošću, ukazivanjem na ljudsku sputanost i ograničenost.

Prošle godine je Džafar Panahi, jedan od najboljih iranskih reditelja, predstavio film "Krvavo zlato", čiji ste Vi scenarista. Govorio je o problemima koje je imao da prikaže film u Iranu.
- Za filmske radnike u Iranu, naročito za one koji se bave nezavisnim filmom, postoje brojne poteškoće koje nisu samo finansijske prirode. A naročito za mlade filmske reditelje, kao uostalom i svuda u svetu. Samo što su te poteškoće kod nas malo više izražene. Jer, radi se o ograničenjima u odnosu na temu, na prisustvo žene u filmu...

Kako danas u Iranu živi svetski slavan reditelj?
- Nisam mnogo poznat u Iranu, slavniji sam u inostranstvu. Pola svog života proveo sam van Teherana. Osim toga, često putujem, a fotografija predstavlja najveće zadovoljstvo mog svakodnevnog života. To zadovoljstvo je najveće zimi, naročito kada padne sneg visok dva metra kakav u našoj zemlji nije padao 20 godina. Zato sam se jedva odlučio da dođem u Beograd. Imao sam obavezu prema Mići Vučkoviću, selektoru Festa, kome dolazak obećavam već 10 godina.