Robinzoni u globalnom selu

Da li je jedno petnaest godina dovoljno da se zaključi kako je, na primer, propala neka privredna reforma? Sudeći po onim već "sprovedenim" očigledno jeste, a da bismo ocenili ovu koja je "u toku", možda nam neće trebati ni toliko. Da li je u moralnoj sferi drugačije, što se tiče obnove? Sigurno ima petnaest, ako ne i više godina, kako se crkva na velika vrata vratila u društvo. Logično, da sprovede moralnu obnovu naroda kome je komunizam navodno razorio tkivo i dušu. , sada, koliko je godina potrebno da se oceni da je "moralna obnova" u bilansu nalik nekoj od naših "privrednih reformu". Tačnije da li je ovdašnje društvo moralnije danas, nakon presinga "duhovne (moralne) obnove", nego što je bilo u vreme "komunističkog razaranja tkiva i duše". Ili bi možda bilo neumesno primetiti da je duhovna obnova, uprkos svim novoizgrađenim crkvama, kađenjima, prekađivanjima i osveštavanjima - uključujući i ono skorašnje i ezoterično osveštavanje hrama BIA (ezoteričnije i od osveštavanja kockarnica) - ipak dala mršave rezultate u narodnom biću u ovom cunami odsudnom eshatološkom času. I da li bi danas popovi mogli da okade onoliko kamp prikolica koliko je nekada barskom prugom krenulo ka Crnoj Gori kao pomoć postradalima od zemljotresa, ili je ono staro društvo ipak bilo solidarnije?

A, Kosovo? Pa, ako hoćemo, ignorisanje cunamija može biti i metafora za Kosovo jer, da li se u slavljenu "paganske" Nove godine nešto suštinski, u smislu saosećanja i shodnog stišavanja terevenke, promenilo u ostatku Srbije, iako je situacija za kosovske Srbe odavno suštinski promenjena nagore? Opet, ako podvučemo bilansnu crtu, neko će možda reći da je u idejnom pravcu obnove, postignuto mnogo. Na primer, ako danas zakon niveliše četnike i partizane, da li to znači da FK Partizan danas "ravnopravno", po sistemu semantičke rotacije, šest meseci treba da se zove Partizan, a preostalih šest meseci, uprkos Mirku Marjanoviću, FK Četnik, kao što je svojevremeno obnoviteljski predlagao Vojislav Šešelj, uz dodatak da Krcunovo ime Crvene zvezde zamene Beli orlovi. Da li je Republici Srpskoj danas lakše sa onolikim verskim praznicima dostojnim pravoslavne teokratije, i zar neko nije mogao da 29. novembar jednostavno preformuliše u "Dan zahvalnosti" - porodični praznik u kome bi svinja bila ćurka.

Stiven Spilberg upravo snima po kultnom SF romanu Herberta Džordža Velsa "Rat svetova", a ta mitska priča o invaziji Marsovaca na Zemlju biće, priča se, najskuplji film svih vremena. Jedan drugi Vels - Orson Vels, da je živ, na osnovu toga što je u "Neretvi" Veljka Bulajića glumio četničkog vojvodu, mogao bi po novom zakonu da traži penziju, a za nju bi imao i više od dva svedoka. Od Bulajićevog štiha, bitnije je to da je Orson Vels 1939. za radio dramatizovao "Rat svetova" H. Dž. Velsa i izazvao paniku u Americi. Da je nešto slično "adaptirano" u Srbiji, Srbi bi verovatno pomislili da je to "Pinkova" skrivena kamera, svaki čas očekujući da Marsovci skinu maske i da nam se ukažu lica Goce Tržan i Željka Joksimovića, čija je frekvencija TV pojavljivanja u novogodišnjim programima bila impresivna do nesnošljivosti. I prosto je neverovatno, da uprkos svim armagedonskim izazovima postistorije, uključujući i njeno ubrzanje, Srbija slavi "pagansku" Novu godinu na identičan TV način, i uprkos "duhovnoj obnovi" uz prasence usred posta. Uz ciku i viku, petarde, pomor prasića i zimzelenih mladica genocidnih razmera. Sasvim je svejedno da li se čeka 1983, 1993. ili 2005, sa neznatnom rokadom likova u smislu da je Ceca danas ono što je nekad bila Brena, da je Šaban Šaulić skinuo periku, a da Vuk, Velja, Labus i ostali ("Nikad izvini") kompenzuju "Indeksovce" ili Minimaksa iz vremena kad je ovaj zafrkavao Miku Špiljka i Milku Planinc, odnosno Biljanu Ristić kad je imitirala Miljana Miljanića. I sve to "uz puno zdravlja, sreće, i naravno više para". Sa neverovatnim utrnućem osećaja za globalno. Tačnije, taj osećaj postoji kad je Srbija incident ili nus pojava istorije, ali kad se stvarno nešto globalno dogodi, i ima biblijske atribute, Srbi postaju robinzoni u globalnom selu, sa prasićima i imbecilnom TV papazjanijom. Sećate se valjda da se još nije bilo osušilo mastilo na papiru na kome je potpisana kapitulacija ("Kumanovski sporazum"), a beogradske sise već su se klatile na džipovima uz sirene i vrisku. Da li su traktori iz Knina, hilandarski požar ili kosovski mart nešto promenili u shemi novogodišnje žurke? Ti programi se srećom snimaju ranije, jer da su snimani posle cunamija zar već ne bi bilo fazona na tu temu, na primer o bliskom susretu sporog Crnogorca i brzog cunamija. Ili nešto slično, da sve bude još više "cool" i "opušteno".

Godine izolacije svakako su utrnule živac za percepciju globalnog. Nije ni mali argument da je previše očekivati da Srbi i Srbija posle svega što im se dogodilo još brinu brige i oko cunamija, kao što se i u ovom slučaju pokazuje validnost Marfijevog zakona, da što je tragedija geografski udaljenija, to mora biti veći broj žrtava da bi nam ona privukla pažnju. Ali, kada cifra stadalih pređe 150 hiljada, i kada o tome bruji ceo svet, domicilni novogodišnji urnebes deluje neukusno do tačke hospitalizacije auditorijuma. Hajde, da i mi budemo malo duhoviti, onako "cool" i "opušteno" i da pitamo "čuvare mostova" da li bi odbranili naše mostove od cunamija onako kako su ih odbranili od NATO bombi? Ako je stereotipnost novogodišnjeg programa u vreme dok su njegove top zvezde bili Jova Radovanović i "Sedmorica mladih" i bila opravdana u svetu hladnoratovske stabilnosti, gde je i Titova novogodišnja čestitka bila deo strategija, da li bismo pogrešili ako bismo današnji novogodišnji program ocenili kao psihodeličnu fresku odsustva svake strategije. Ili kao čin prasećeg eskapizma kojim se amortizuju PDV i slični strahovi. Ali, da ne budemo nepravedni prema akterima tog programa. Na primer, Miroslav Ilić je za novu 2004. godinu kao događaj u svetu u anketi Danasa ocenio antraks fobiju, jer je u to vreme bio negde oko Singapura i osetio kako to izgleda. Što, naravno, mnogim utrnulim "robinzonima" i fanovima "Devojke iz grada", uz prasence i špricer, ne znači bog zna šta. Možda je geostrateški danas pomalo bizarno podsećati, ali Srbiju i region pogođen cunamijem mnogo toga veže: I Titovo nesvrstavanje, ali i mjanmarske vizite u koje je Milošević slao Živadina Jovanovića, ne bi li svom autizmu podario globalnu aromu. Da idemo još dalje, pa da kažemo da je pre neki dan na naslovnoj strani Sandej telegrafa objavljeno priznanje poglavara Anglikanske crkve, kenterberijskog nadbiskupa Rovana Vilijamsa koji kaže da ga je cunami nagnao da posumnja u postojanje Boga, dok je pisac "Odiseje u svemiru 2001" i ostalih, Artur Klark izjavio kako ga cunami "u isto vreme užasava i fascinira". I Bečka filharmonija je, u znak saosećanja sa nastradalima, ovog 1. januara izbacila iz svog tradicionalnog koncerta "Radecki marš". Umesto makar blage eshatološke upitanosti, Srbija nastavlja po svome: Kada treba da razmišlja lokalno, kočoperi se globalno, a kada treba da saoseća globalno, razmišlja lokalno. Ako uopšte razmišlja. Za Božić će sve, opet, da puca od smernosti, uljudnosti i pravoslavnog socrealizma. Merima Njegomir u dugoj haljini će verovatno da otpeva nešto "mirotočivo" za topla porodična ognjišta u badnjoj večeri, a Seka i Stoja će tih par dana, pretpostavljamo, malo više biti pod cenzurom. Amfilohije Radović koji se pred Đinđićevim odrom setio "iračke dece", sada bi mogao da prozbori i koju o "cunamiju"

Sa takozvanom Srpskom novom godinom već pada tonus. Budite malo statističari, pa vidite da rapidno opada broj kafana koje organizuju doček. Da nema veselih Slovenaca koji dolaze u Beograd da je proslave, bilo bi još manje veselo. A, Slovenci i ostali stranci kad dođu, pored kafana najviše traže da vide Kuću cveća, ruševine od NATO bombardovanja, Cecinu i Arkanovu kuću i lokacije vezane za Đinđićevo ubistvo. Turističku ponudu koja nas definiše, kao i novogodišnji program uostalom.