Usponi i padovi Nato misije u Bosni

Razmeštaj multinacionalnog kontingenta od 60,000 vojnika u Bosni od decembra 1995. do današnjeg dana ostala je najveća kopnena operacija koju je Nato ikada izveo.

Operacija je usledila posle tri i po godine sukoba – najkrvavijih u Evropi od Drugog svetskog rata – tokom kojih mirovnjaci Ujedinjenih nacija, Unprofor, nisu imali ni jasan mandat niti naoružanje potrebno da se zaustavi konflikt.

Kada je Dejtonskim mirovnim sporazumom stavljena tačka na konflikt, razorena Bosna ostala je podeljena na tri etnički manje više homogena područja.

Vojske nekada zaraćenih strana – Muslimana, Bosanskih Srba i Bosanskih Hrvata – ostale su teško naoružane, i činilo se da misija implementacije mira nosi mnoge potencijalne opasnosti.

Misija Nato nazvana je Snagama za implementaciju mira (Peace Implementation Force) ili I-For, a kasnije je preimenovana u Snage za stabilizaciju (Stabilisation Force) ili S-For.

Prvi komandant I-Fora, britanski general Sir Michael Walker, neprekidno je po dolasku u Sarajevo naglašavao da su njegove jedinice došle na poziv zaraćenih strana u Bosni.

I-Forov prvobitni cilj bio je da rukovodi linijama prekida vatre i da nadgleda razdvajanje snaga. To je u glavnom postignuto bez mnogo muke.

Ali tu je postojao jedan veliki izuzetak - tokom povlačenja snaga Bosanskih Srba iz delova Sarajeva koje su prethodno držali pod kontrolom, oni su uništavali sve oko sebe. Tom prilikom, I-For je gledao na drugu stranu ne želeći da isprovocira novi konflikt.

Ali sve u svemu, snage predvođene Nato uspešno su obavile svoj glavni zadatak, smatra profesor James Gow sa Kings College londonskog univerziteta, autor nekoliko radova o sukobima u bivšoj Jugoslaviji.

"Prvi veliki uspeh S-Fora - ili njegovog prvobitnog oblika, I-Fora – bio je da obezbedi mir u Bosni i Hercegovini kroz primenu vojnih delova Dejtonskog sporazuma o odvajanju snaga i kantonizaciji, kao i da stvori bezbedno okruženje kako bi u septembru 1996. mogli da se održe izbori," kaže on.

"To je bila strateški ključna stvar – da se potvrdi Dejtonski sporazum."

Bezbedno okruženje

Prisustvo S-Fora obezbedilo je Bosni devet godina mira.

Osim odvajanja snaga, S-For je takođe nadgledao postepeno preobraćanje nekada visoko militarizovanog društva podeljenog u tri vojske u mirnu zemlju sa kombinovanim oružanim snagama od samo 12,000 vojnika - dve trećine od tog broja služilo je u vojsci muslimansko-hrvatske federacije, a preostala trećina u republici Bosanskih Srba.

S-For je doprineo i stvaranju bezbednog okruženja za mnoge izbeglice koje su se vratile svojim predratnim domovima. Bilo je nekoliko pokušaja da se dovede u pitanje nadležnost S-Fora, i izvedena je samo nekolicina napada na njegove trupe. Najveći broj vojnika koji su tokom ovih devet godina poginuli stradao je u saobraćajnim nesrećama.

S-For je vršio još jednu funkciju – hvatao je osumnjičene za ratne zločine optužene od strane međunarodnog tribunala za ratne zločine u Hagu.

Ta policijska uloga imala je tri svrhe, tvrdi profesor Gow: "Jedna je bila da se obezbedi da ljudi sa poternica odu u Hag.

"Druga da se oni uklone sa svojih pozicija i tako prestanu da budu prepreka mirovnom procesu.

"A treća je bila poruka koju smo slali jer počeli smo da uviđamo patern: oni koji su bili prepreka stvaranju mira su pobegli ili su na kraju uhvaćeni ili su se skrivali, a narod je počeo da sarađuje. To je pomoglo da se potpunije sprovede Dejtonski sporazum."

Prvobitni otpor hvatanju osumnjičenih

S-For je uhvatio je sproveo u Hag više od 20 osoba osumnjičenih za ratne zločine. Ali sa hapšenjima je počeo tek sredinom 1997. – 18 meseci nakon Dejtona – i propustio je mnoge vredne prilike da pohvata neke od najistaknutijih osumnjičenika.

Tokom te rane faze, komandanti I-Fora su insistirali da im mandat dozvoljava samo da hapse tokom izvršavanja svojih redovnih obaveza.

Razlog za prvobitan otpor hvatanju osumnjičenih za ratne zločine bila je bojazan da će takav potez imati za posledicu brojne žrtve i da bi čak mogao da razbukta sukob. Ali ta politika – i kontinuiran oprez u godinama koje su usledile – doveli su do toga da S-For nije uspeo da uhvati dva glavna osumnjičena, lidera Bosanskih Srba za vreme rata, Radovana Karadžića, i njegovog vojnog komandanta, generala Ratka Mladića.

Uprkos tom neuspehu, profesor Gow veruje da se S-For u tom pogledu ponašao prilično racionalno.

"Smatram da je uspeh po pitanju osumnjičenih za ratne zločine negde oko sedam od 10... ali bilo je situacija, kao što su najmanje dva od tri američka pokušaja da uhvate Karadžića tokom prošlih godinu i po dana, koji su pokazali svu nespretnost.

Sada, kada S-For predaju dužnost Euforu, snagama Evropske unije, nova misija je nasledila zadatak da uhapsi Karadžića i Generala Mladića.

Ali o tome koliko je učinjeno najbolje govori činjenica da je prisustvo multinacionalnih snaga sa 60,000 vojnika pre devet godina danas svedeno na samo 7,000.

Iako je svoju misiju završio, Nato će zadržati mali štab i Sarajevu a američke trupe svoju bazu u Tuzli na severoistoku, s idejom da pomognu Euforu da pohvata osumnjičene za ratne zločine.

Osim toga, Nato će nastaviti da sprovodi reformu bosanskih vojnih snaga, kao bi na kraju došlo do njihove integracije. 

Ukoliko ne ispuni ta dva cilja, Bosna se ne može nadati pridruživanju Partnerstvu za mir, a kamoli samom Nato.