Kad pukne prvi šamar

Na jednu ženu koja prijavi nasilje obično dolazi sedam njih koje agresiju partnera smatraju sastavnim delom porodičnog života

Svakoga dana deset žena okrene broj Savetovališta protiv nasilja u porodici, humanitarne nevladine organizacije koja već sedam godina opominje javnost da je agresija postala moneta za komunikaciju u velikom broju porodica.

A o rasprostranjenosti samog fenomena možda najbolje govori podatak da je prvog dana decembra Savetovalište protiv nasilja u porodici otvorilo – novo Sklonište za žene i decu žrtve nasilja koje može da primi 30 žena i dece.

Da deca ne rastu bez oca...

Podaci iz nekih istraživanja da čak svaka četvrta žena u Srbiji trpi nasilje od muškog člana porodice, a da se 78 odsto njih nikome nikada ne obrati za pomoć, uticali su da je ovogodišnje obeležavanje Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama proteklo u znaku odluke predsednika Srbije Borisa Tadića da pomiluje tri žene koje su ubile svoje partnere nakon što su trpele višegodišnja zlostavljanja.

Iako statistika porodične patologije svedoči da početak slava i novogodišnjih praznika obično označava tišu zvonjavu ovog SOS telefona, jer se žene više bavi spremanjem prazničnih kolača a manje rešavanjem svog hroničnog životnog problema, osnivač i koordinator Savetovališta protiv nasilja u porodici Vesna Stanojević konstatuje da na jednu ženu koja prijavi nasilje, obično dolazi sedam njih koje agresiju partnera posmatraju sastavnim delom porodičnog života.

I dok je odgovor na pitanje zašto se prelazi preko prvog šamara, relativno jednostavan i glasi: zato što šamar žena ne prepoznaje kao nasilje, objašnjenje zbog čega ona trpi dugogodišnje nasilje obično je mešavina patrijarhalnih, psiholoških, socijalnih, ekonomskih, ali i – iracionalnih razloga.

A refren-objašnjenje koje se najčešće čuje obično glasi: „Zato što sam mislila da će se on vremenom promeniti, da će ga rađanje deteta učiniti boljim, da će se opametiti... Drugi razlog ima decu kao zajednički imenitelj i barata s motivima „da deca imaju oba roditelja, da rastu uz oca...”, a treći je ekonomska zavisnost od muža.

– Najveći broj žena jednostavno ne može sebi da priušti taj luksuz da u situaciji akutnog nasilja sedne sa decom u taksi, prenoći u hotelu i sutradan iznajmi sebi stan dok ne reši svoj problem sa nasilnikom – skicira Vesna Stanojević životnu realnost velikog broja žena. Ona ističe da su u populaciji žena naročito ugrožene izbeglice koje su bez papira i stalnog zaposlenja bukvalno ostavljene na milost i nemilost svojih partnera.

Sestra kao spas

A na pitanje – ko ženi žrtvi daje najveću podršku da reši svoj životni problem, naša sagovornica odgovara da je to najčešće – sestra.

– Razlozi zbog kojih najveći broj žena ostaje u braku sa despotom najčešće su poruke „pokupljene” na putu odrastanja iz primarnih porodica u vidu klišeiziranih saveta tipa „sramota je razvesti se”, „zadatak žene je da čuva brak”, „i ja sam trpela agresiju tvog oca da bi tebe izvela na put”. A put na koji se najčešće izvode deca-žrtve porodičnog nasilja obično vodi u brak sa agresivnim supružnikom. Ako se žena i obrati majci za pomoć i razumevanje, najčešće čuje odgovor tipa „važno je da on dobro zarađuje”, „gde bi sama sa dvoje dece”, „on je dobar otac, takav je samo kad popije”, „bio mu je loš dan...” Jedna majka je svojoj kćerki čak otvoreno pretila batinama ako ostavi muža, a roditelji žrtve se najčešće i sami plaše nasilnika i čine sve da odvrate kćerke od ideje da ostavi muža – kaže Vesna Stanojević.

Iako je nasilje „pravilno” raspoređeno u svim socijalnim slojevima, za ovaj fenomen porodične patologije je vezano i pravilo da su u višim društvenim stratumima – više i tvrđave ćutnje. Možda upravo zbog toga portret prosečne žrtve koja se javlja za pomoć Savetovalištu protiv nasilja u porodici, Vesna Stanojević skicira rečima: žena četrdesetih godina, srednje stručne spreme, sa dvoje dece, koja vodi poreklo iz porodice u kojoj je takođe bilo nasilja.

I za kraj, naša sagovornica potvrđuje staru formulu za prekid začaranog kruga nasilja, koja glasi – kada on digne ruku na dete, ona konačno donosi odluku da izađe iz uloge žrtve i da ostavi nasilnika.