Prvi studentski bunt

Grupa nezadovoljnih studenata je krenula ka Beogradu. Ispred podvožnjaka brutalno je dočekuje konjica. Najavljen je i dolazak motorizovanih vozila. Ispred demonstranata su jedinice policije, UDBA, ima i vojske. Prvi rafali iznad njihovih glava najavljuju akciju konjanika, koji za nekih desetak minuta faktički razbijaju ovu gomilu buntovnika sa indeksom. Sledi takozvani individualni rad, jurnjava i batinanje u pomrčini. Studenti uskaču u iskopanu i nedovršenu kanalizaciju, a krupni šljunak i cigle koriste u odbrani protiv nadmoćnijeg. U jednom trenutku, konjanik udara krupniju studentkinju, ona se tetura, organ bezbednosti se vraća da ponovi, ali onda sevne cigla iz njene ruke i konjanik pada. Da li je mrtav?!

I ova, kao i mnoge druge pojedinosti prvih studentskih demonstracija u našoj zemlji i državama socijalizma 29. novembra 1954. godine u Beogradu ostale su nepoznate široj javnosti, zatomljene samo u sećanjima učesnika i svedoka ovih dešavanja, koja su tokom svih ovih godina prekrivale proslave Dana Republike i pogrešno osećanje da su studentski nemiri iz 1968. godine pionirski pokušaj suprotstavljanja tadašnjem režimu.

Protiv nemaštine

Novine o tome nikada nisu pisale, a oni koji su bili glavni akteri nikada se nisu hvalili tim podvigom. Na njih nas je u ekskluzivnom razgovoru za „Politiku” podsetio pisac i bibliotekar Ilija Lubarda, naš čovek iz Nju Džersija, koji je kao neposredni akter novembarskog studentskog bunta zaradio zatvor, isključenje iz studentskog doma, beleg u biografiji i svest da mu je emigriranje jedini prihvatljiv izlaz. Ilegalno je, uprkos zabrani napuštanja Beograda, prebegao u Austriju, potom u Nemačku, da bi nakon nepunih godinu dana krenuo preko „bare” u Ameriku, gde je i danas. Prvi put posle odlaska vratio se u otadžbinu posle 50 godina, da proslavi godišnjicu mature, ne izbrisavši iz sećanja vreme u kome je ispisivao presudne momente svoje biografije. Ove godine dobio je nagradu za životno delo „Dragiša Kašiković”, koju je obnovila Matica iseljenika Srbije.

– Nas oko hiljadu mladih, bez neke vidljive organizovanosti, hteli smo da izlijemo naš bunt protiv društvene nejednakosti u kojoj „mudro” rukovodstvo ima sve udobnosti, a ostali žive u nemaštini. Bili smo spremni da demonstrativno izrazimo naše stavove ne razmišljajući o posledicama, iako je to bilo vreme kad se nije smelo glasno misliti, a još manje demonstrativno eksponirati. Tada nisam shvatao da je taj mladalački bunt bio poslušnost pravdi na koju u tom vremenu strahovlade, skrušenog ćutanja prvih puštenih Golootočana, Đilasovog pada, fanatičkog veličanja Broza, prihvatanja jednoumlja i prekrajanja istorije, ogromna većina stanovništva nije iz straha smela ni da pomisli, naročito ne među tobožnjim stvaraocima „svijetle budućnosti”– priseća se naš sagovornik povoda za nezadovoljstvo, sadržanih u poskupljenju hrane, smeštaja i prevoza za akademske građane.

Uprkos mnogobrojnim optužbama i etiketiranjima kojima će kasnije demonstranti biti izloženi, Lubarda veli da je okupljanje i izliv nezadovoljstva bio – spontan. On ni danas, 50 godina posle, ne zna ko je bio pokretač, ko je prvi digao glas. Činjenica je da ni prva odluka, o održavanju protesta u menzi, nije ostvarena, budući da je jedna manja grupa ostala kod menze i sportske sale, dok se druga uputila ka Beogradu.

Iako ne spori da je bio među prvima koji su se okupili među blokovima, reagujući na vest preko studentskog razglasa o poskupljenju, iznenadilo ga je kada je u hitroj istrazi neposredno posle demonstracija imenovan za – kolovođu nemira. Kasnije će saznati da su po njegom hapšenju na Ekonomskom fakultetu protestovali i uzvikivali: „Lujo nije izdajnik!”

U samici broj 8

– Odveli su me u neku zemunsku krajnje primitivnu tamnicu. Iscrpljen, brzo sam zaspao, kao i svi ostali na golom betonu pored smrdljive kible. Sutradan nas trpaju u „maricu” i nekuda voze. Tek kada smo izašli iz marice, videli smo da smo dospeli u Centralni zatvor, popularni „Sing-Sing”. Posle uzimanja ličnih podataka, objašnjavaju nam da smo lišeni slobode, da tokom radnog vremena od šest do dva po podne moramo biti na nogama, a pošto nismo dostojni socijalističkog društva stražare moramo da oslovljavamo sa „gospodine”. Oduzimaju nam kaiševe, pertle, a pušačima upaljače i šibice. Odvode me dva sprata ispod zemlje u samicu broj osam – teče kao film priča.

Tek posle pet dana njemu i drugim uhapšenim uručene su optužnice sa navodom da „rade protiv tekovina revolucije i izgradnje socijalizma”. Na kratkom suđenju, naš sagovornik kaže da ništa nije priznao. Dobio je rešenje u kome se kaže: Lubarda Ilija Lujo, student druge godine Ekonomskog fakulteta ne sme napustiti grad Beograd bez odobrenja osmog odeljka UDBE za Beograd

– Svi oni studenti koji su na suđenjima pokazali prkos, ili bilo šta priznali, dobili su duže kazne i odradili ih u Padinskoj Skeli. Par dana pred izlazak iz „Sing-Singa”, ošišali su nas na „nularicu” da bi nas „društvo prepoznalo kao otpadnike”. Sudija za prekršaje dao mi je još 15 dana zatvora zbog „izazivanja nereda u Studentskom gradu” Iz zatvora sam izašao 5. januara 1955. godine, dočekan fer i korektnim odnosom kolega i sa saznanjem da mi nema povratka na studije. Osećao sam da nisam slobodan, ustručavao sam se da čak i pred svojim poznanicima kažem šta mislim i odlučio da napustim otadžbinu – veli na kraju.