Ne potcenjujte tabloide!

Srbija je, izgleda, na dobrom putu da konačno svoju vojsku stavi pod civilnu kontrolu i oslobodi se terora kriminalizovanih pripadnika vojnih i policijskih tajnih službi. Ukoliko u tome uspe – a čini se da ovog puta hoće – mnogo, ako ne i najviše treba da zahvali medijima.

Medijsku lavinu u tom pravcu pokrenula je tragična pogibija dva vojnika – Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića – 5. oktobra u topčiderskoj kasarni u Beogradu. Okolnosti pod kojima su ta dva mladića izgubila život još uvek nisu obelodanjene, ali već sada je očigledno da vojska posle tog događaja više nikada neće biti ista kao što je dotad bila.

Dešavalo se i ranije da vojnici ginu u mirnodopskim uslovima. Nikad, međutim, ni jedan takav slučaj nije toliko uzbudio i ogorčio javnost kao ovaj. Za to postoji nekoliko veoma jakih razloga, ali ni jedan nije bio toliko važan kao činjenica da su mediji ovog puta odigrali svoju pravu ulogu.
Umesto da samo prenose saopštenja vojnih vlasti, kao što su ranije redovno činili, mediji su sada posvetili dužnu pažnju i “drugoj strani“. Dali su reč roditeljima poginulih vojnika koji su odbili da prihvate birokratski bezdušna, štura i nadasve neubedljiva službena saopštenja vojnih vlasti o navodnom međusobnom oružanom obračunu njihove dece. I tako je nastao “slučaj Topčider“.
Glavnu ulogu u tome nisu odigrali moćni elektronski mediji – a među njima i nacionalna televizija – ili neke ugledne visokotiražne novine, nego sve popularniji tabloidi. Jedan od njih, “Kurir“, poznat inače po obelodanjivanju mnogih ovdašnjih političkih skandala, prvi se usudio da prenese sumnje roditelja u “službenu verziju“ topčiderske tragedije. A onda su drugi mediji najpre preneli pisanje “Kurira“ da bi potom ubrzo i sami krenuli u sve smelija novinarska istraživanja o tom događaju, njegovim uzrocima i mogućim posledicama.

O tabloidima ovde mnogi misle sve najgore. Optužuju ih za korumpiranost i srozavanje novinarske profesije na najniži mogući nivo. U tome ima dosta istine, ali to ne znači da su svi tabloidi isti i da su već po definiciji nekakva niža novinarska vrsta. Postoji dobro i rđavo novinarstvo, a da li će ono biti ovakvo ili onakvo ne zavisi od medija samog po sebi, nego od novinara. Ima tabloida u kojima pišu sto puta bolji profesionalci od mnogih nabeđenih “velikih pera“ u takođe nabeđenim “ozbiljnim novinama“. To je jednostavna, lako proverljiva činjenica.
Tabloidi danas igraju izuzetno važnu ulogu u formiranju ovdašnjeg javnog mnenja. I to je nesumnjiva istina.

Vremena se menjaju. To važi i za položaj i ulogu “sedme sile“ u ovdašnjem društvu. U Miloševićevo vreme postojala je prividna, fingirana sloboda javne reči. On je pod svojom kontrolom imao sve moćne elektronske medije i visokotiražnu štampu, a opoziciji je prepustio nezavisna glasila čiji je uticaj na formiranje javnog mnenja bio praktično zanemarljiv. Danas stvari stoje bitno drugačije. Prvo, ne postoji više samo jedan, neprikosnoveni centar političke moći kakav je izgradio i apsolutno kontrolisao “Sloba sloboda“. Sada je takvih centara više i nijedan po snazi nije ni približno na nivou Miloševićevog.

Stvari isto tako stoje i s ovdašnjim medijima. Sada ih ima toliko, i to moćnih, da više ne mogu efikasno da ih kontrolišu ni političari, ni tajne službe, a ni kriminalci prerušeni u novobogataše i “biznismene“. Sve surovija konkurencija na relativno malom domaćem medijskom tržištu učinila je više za slobodu štampe nego svi dosad doneti zakoni zajedno.
Vojska i tajne službe su, istina, još uvek najmanje promenjene i reformisane. Ali, ni to teško, titoističko i miloševićevsko nasleđe više nije nenačeto. Pitanje je samo vremena, i to veoma skorašnjeg, kada će, pod pritiskom javnosti, zahvaljujući sve slobodnijim medijima Srbija da se oslobodi i tog teškog bremena prošlosti.

U poduhvatu osvajanja medijske slobode tabloidi ovde igraju veoma značajnu ulogu. I zato ih ne treba potcenjivati.