Kosovsko kratko pamćenje

Problem Kosova ne može se valjano rešiti bez fleksibilnosti, dobre komunikacije i saradnje sa međunarodnom zajednicom.

Da li se Srbija, posle pauze od nekoliko godina, ponovo približava nacionalnoj i „patriotskoj” homogenizaciji? Opet, kao nekad, na i oko Kosova? Nije li i ovog puta na delu strategija koja joj je u prošlosti donosila samo nevolje, vojne i nacionalne poraze, rezignaciju, frustracije i patnju?

Kratko pamćenje učinilo je da mnogo toga bude gurnuto pod tepih. Ovonedeljni (ne)očekivani oštri klinč premijera Vojislava Koštunice i predsednika Srbije Borisa Tadića oko (ne)učestvovanja na kosovskim parlamentarnim izborima 23. oktobra – ma koliko to neprijatno delovalo – vraća nas na priču o Miloševićevom poslednjem „istorijskom” referendumu uoči bombardovanja. Nametnuo je Srbiji iluziju da „tuđa noga nikad neće kročiti na kosovsko tle”, a znamo šta se sve desilo: narod je rekao „ne”, Milošević dobio verifikaciju za svoju suludu politiku, usledili su (neuspešni) pregovori u Rambujeu i Parizu, zatim tromesečno zasipanje Srbije bombama i raketama, plan Černomirdin –Ahtisari, Kumanovski sporazum i – kapitulacija. Milošević je slavodobitno saopštio naciji da je „Kosovo odbranjeno”, a srpska vojska i policija morali su brže-bolje da napuste teritoriju pokrajine i prepuste je snagama NATO. Jedna (albanska) tragedija je tada dobila epilog, počela je druga, u kojoj su Albanci ulogu žrtve „prepustili” preostalim Srbima.

Podstrek izolacionizmu

Paralele su, naravno, po pravilu, nezahvalne, ali ponekad i veoma poučne. Da li su, međutim, Srbija i njena postmiloševićevska politička elita izvukli naravoučenije? Pre svega, da se bojkotom, prkosom, teranjem inata ništa valjano ne može učiniti osim što će se već postojeće nevolje radikalno namnožiti? Izjašnjavanje šefa države u prilog učestvovanja Srba na kosovskim izborima, ali iznad svega žestoka reakcija na njegovu tezu da se nečinjenjem Srbiji i kosovskim Srbima nanosi velika, možda i nepopravljiva šteta, pripomogla je da se, četiri godine posle 5. oktobra, ponešto, valjda, i konačno shvati. Da se veliki deo srpskog javnog mnjenja i politička garnitura, koja računa na tu javnost, nisu previše odmakli od Miloševićeve izolacionističke politike i njene suštinske zablude da se ignorisanjem činjenica i realnosti i sukobljavanjem sa njima, može radikalno promeniti stav međunarodne zajednice. I izmeniti stvarnost.

Milošević se time u više navrata surovo poigrao, manipulišući emocijama i istorijom, Srbija je, na kraju, platila ogroman ceh. Sada njegovi naslednici (bogme, i sledbenici) ponovo seju iluziju kako će bojkot i opstrukcija svakog pokušaja da Srbija ostane u „kosovskoj utakmici”, vratiti Srbima pravo na bezbedan život i sprečiti proglašenje nezavisnosti Kosova. Istovremeno, zanemaruju elementarnu istinu da će svako dalje samoprogonstvo iz kosovskih institucija, i na kraće i na duže staze, dodatno i bitno oslabiti njenu ionako neslavnu poziciju i to baš u samom finišu „bitke za Kosovo”. Može biti da Koštuničino uporno opstajanje na bojkotu neće definitivno eliminisati Srbiju iz nadolazećih pregovora o eventualnom konačnom statusu Kosova, ali će, svakako, intenzivirati dilemu u međunarodnoj javnosti da li se u srpskoj politici posle Miloševića išta izmenilo. To će, nema sumnje, ići u prilog drugoj, albanskoj pregovaračkoj strani, čak i u situaciji kada je i međunarodnoj zajednici sasvim jasno da njena politička elita nije ni sa čim dokazala da je u stanju da od Kosova načini pristojno i bezbedno mesto za život.

Šef države ili „servis vlade”

Tadić je, nesumnjivo, povukao odvažan, reklo bi se, državnički realističan potez, bez obzira na to što mu sada neki funkcioneri iz vladajuće koalicije negiraju pravo na sopstveni (predsednički) stav, nastojeći da ga diskvalifikuju zato što se nije poneo kao „servis vlade”. Svejedno je da li je on to učinio zbog pritiska međunarodne zajednice ili sopstvenog uverenja da je Koštuničina (i vladina) politika prema Kosovu „opasna po nacionalne interese”. Preuzeo je ogroman rizik, navukao protiv sebe vladu, većinu „nacionalno opredeljenih” stranaka, pozamašan deo javnosti, nacionalističke intelektualne krugove, Srpsku pravoslavnu crkvu, kosovske Srbe, naročito one njihove lidere koji već godinama opstaju na političkoj sceni mešetarenjem, opstrukcijom i manipulisanjem stvarnim položajem kosovskih Srba. Međutim, tek će mu predstojeća dešavanja na i oko Kosova, sasvim sigurno, pružiti, makar moralnu satisfakciju zbog stava da se problem Kosova ne može valjano rešiti bez fleksibilnosti, dobre komunikacije i saradnje sa međunarodnom zajednicom. Pogotovo ne manirima izolacije, ultimatuma, stvaranja ksenofobične psihoze, obnavljanja sindroma „svetske antisrpske zavere”.

Rizicima Tadićevog poteza treba pridodati i najnoviju inicijativu Srpske radikalne stranke za njegovu smenu, koja, doduše, nema gotovo nikakvu šansu za uspeh, ali Šešeljevoj stranci pruža širok manevarski prostor da kreira javno mnjenje, potpaljuje političke požare, sve sa jasnom ambicijom da se jednim udarcem ubiju bar dve muve: obori Koštuničina vlada (ukoliko postupak opoziva šefa države ne prođe na referendumu), odnosno raspišu vanredni parlamentarni izbori, ali i da Borisa Tadića i DS obeleže kao glavnog krivca ako bi Srbija ostala bez Skupštine i vlade.

Sada je dilema hoće li se na tu radikalsku igru nalepiti Koštunica i njegovi koalicioni partneri. Odnosno, sam postupak Tadićevog opoziva zavisi od njihove procene nije li radikalska inicijativa jedinstvena prilika da se Tadiću i DS zada nepopravljiv udarac kad je ionako sasvim sigurno da ova i ovakva vlada neće izdržati duže ni pod kakvim uslovima.

Miloševićevski „udar”

U toj varijanti, naravno, od kohabitacije vlade i šefa države ostaće samo lepe (kako za koga) uspomene, izrada novog ustava je još jedna iluzija, Srbija će ponovo postati poprište nepomirljivih političkih i ideoloških sukoba. Neke reperkusije su, međutim, već sada uočljive: Srbija se i na ovom, kosovskom pitanju, duboko raslojava na dva konfrontirana pola: na jednom su ojačane Miloševićeve političke snage (socijalisti i radikali), čija dugogodišnja politika je presudno doprinela da Kosovo bude skoro izgubljeno, koji bi, uz neskrivenu asistenciju DSS, NS, možda i G 17 plus, i uz pomoć crkvenog vrha i konzervativnih nacionalističkih intelektualnih krugova, ponovo zagospodarili političkom scenom Srbije. Na drugom polu su prilično usamljeni Tadić i Drašković, kojima u pomoć mogu priskočiti samo oni koji misle da se Milošević ni u kakvom obliku ne sme vratiti i, naravno, međunarodna zajednica.

A možda – rekli bi cinici – tako i treba da bude da bi se lakše videlo gde je Srbija četiri godine posle Miloševića. I da li je preteća nacionalna homogenizacija povodom kosovskih izbora (tu negde je i Haški tribunal) samo preterivanje nepopravljivih skeptika ili ozbiljan simptom da Srbija ponovo žuri da postane – tamni vilajet.