Naomi: Nisam mogla da dođem u Srbiju i pričam o korporacijama

Avi: Demokratija nije samo ritual izlaženja na izbore

Prijatno je iznenađenje otkriti iza zvučnog imena Naomi Klajn, potpisnice svetskog bestselera "No Logo" i serije briljantnih članaka u najuglednim svetskim časopisima poput "Gardijana", ljupku i srdačnu tridesetogodišnju ženicu. Naomi je zajedno sa mužem Avi Luisom, takođe prestižnim kanadskim novinarom, ideolog, portparol i aktivista internacionalnog pokreta za borbu protiv globalnih korporacija. U okviru ove aktivnosti, Naomi i Avi su, osim uobičajenog publicističko-agitatorskog rada, pribegli i novom medijumu, filmu. Sreli smo se sa njima na filmskom festivalu u Veneciji dan posle projekcije njihovog dokumentarnog filma "Zauzimanje" (The Take) koji se bavi fenomenom okupiranih fabrika u Argentini.

Pravljenje dokumentarnog filma podrazumeva dolaženje u direktan kontakt sa izvesnom situacijom, zatim izbor teme, osoba koje ćete snimati, načina na koji ćete ih snimati, itd. Možete li nam reći nešto o ovom vašem prvom filmskom iskustvu vezanom za Argentinu?

Avi: Odnos sa temom ovog filma za nas je bio veoma jednostavan. Mi smo se osećali kao deo situacije od trenutka kad smo stigli tamo, a likove u filmu smo posmatrali kao učesnike u zajedničkoj borbi, što je dosta različito od tradicionalnog formalnog odnosa između filmske ekipe koja na neki način posmatra fenomen i učesnika. U Argentinu smo stigli u potrazi za odgovorom na pitanje sa kojim smo se suočili ne samo kao pripadnici određenog političkog pokreta, već pre svega kao kritičari korporativne globalizacije, a to je: mi znamo protiv čega se borimo, ali da vidimo za šta se borimo? Hteli smo da se udaljimo od kritike sistema i da pokažemo ono što se u svetu dešava kao njegova alternativa. U Argentini se posle ekonomskog kolapsa 2001. godine, dogodila eksplozija takvih alternativnih situacija, laboratorija domaće demokratije i novih formi aktivizma. Ljudi su shvatili da nije dovoljno izaći na ulicu, rušiti jednu vladu za drugom i birati pet predsednika u tri nedelje, da je potrebna radikalnija promena, i tako su počeli da stvaraju svoju demokratiju, narodne skupštine i da traže nazad svoja radna mesta i propale biznise. Mi smo došli u Argentinu u tom trenutku, ostali smo pet nedelja, zatim smo morali da se vratimo kući da sakupimo nešto novca i kad smo se posle sedam meseci vratili nazad, radnici su već bili okupirali oko dvesta fabrika. U tom trenutku je postalo jasno koju priču treba da sledimo.

Kakvo je trenutno stanje u ovim okupiranim fabrikama?

Avi: Radnici u "Forha" fabrici autodelova rade i primaju novu radnu snagu, a to je slučaj i sa mnogim drugim fabrikama. Ovo je relativno mali ekonomski fenomen koji ima pre svega simbolički značaj, jer ekonomske sile koje su dovele do kraha u Argentini, stvaraju iste efekte u celom svetu. Fabrike se zatvaraju i u Kanadi i u Italiji i u Srbiji. Dozvole za slobodnu trgovinu su dovele do deindustrijalizacije velikog dela sveta, a globalizacija otelotvorena u Međunarodnom monetarnom fondu i drugim finansijskim institucijama do kraha nacionalnih ekonomija. Tako da je ovaj pokret u Argentini pogodio u srž pitanja: "ko je vlasnik proizvodnih snaga u društvu?" Hiljade miliona dolara ili evra iz raznih fondova za pomoć se ulažu u građenje privatnih kompanija, a kada one jednog dana odluče da tu nemaju dovoljno profita i presele se tamo gde im se više isplati, iza sebe ostavljaju zatvorene fabrike. U Argentini su radnici odlučili da ih zauzmu i da krenu sami u proizvodnju, što je veoma smislen i praktičan odgovor u takvoj situaciji. Kad smo završili snimanje i vratili se u Kanadu, u Kvebeku se ponovila ista situacija. Vlasnici jedne od najvećih kompanija aluminijuma su odlučili da zatvore fabriku, ali se radnici nisu složili i nastavili su da rade. U prvih deset dana su prodali 1,1 milion dolara aluminijuma i tako prekoračili prag produktivnosti. Mada može da bude iznenađujuće, to dokazuje da su sami radnici najsposobniji da vode svoje fabrike. Primer Argentine je zarazan, on je bio inspiracija radnicima u Kvebeku.

Da li ste prikazali film u Argentini i kakva je bila reakcija?

Naomi: Premijerno smo ga prikazali u aprilu na festivalu u Buoenos Ajiresu i mnogo radnika je bilo prisutno na projekciji. Sasvim slučajno festival se poklapao sa godišnjicom veoma potresnog događaja koji i mi prikazujemo u filmu, kada je policija suzavcem i vatrom rasterala radnice ispred Brukman tekstilne fabrike. Mi smo otišli u tu fabriku i pitali da li bi oni hteli da za njih organizujemo specijalnu projekciju, što su rado prihvatili. Iznajmili smo ozvučenje i veliko platno i došlo je na stotine radnika iz drugih okupiranih fabrika, iz Forhe, zatim jedan autobus iz Patagonije.

Vaš film je jedna vrsta primera moguće alternative kapitalizmu, da li biste mogli da nam rezimirate osnovne principe koji se mogu dedukovati iz jednog ovakvog iskustva i koji bi se mogli primeniti u okviru nekog drugog ekonomskog projekta?

Naomi: Upravo sam doletela iz Njujorka sa republikanske konvencije gde je pre par dana bilo pola miliona ljudi na ulicama u protestu protiv Buša, a grupa mladih ljudi napisala je slogan "Naši snovi ne staju na tvoju vagu". Taj isti slogan je postojao za vreme izbora u Argentini i vidi se na filmu, a više je nego relevantan u ovom trenutku u Sjedinjenim Državama, gde postoji masovni antiratni pokret kome je rečeno da glasaju za Džona Kerija, a on će nastaviti okupaciju Iraka. Dakle, izborni sistem je duboko pogrešan i proces obnove naše demokratije se zapravo dešava izvan izbornog sistema, ali u isto vreme postoji svest da Menemi, Buševi i Berluskoniji moraju da se skinu sa vlasti. Tu kompleksnost situacije mi prikazujemo u filmu na primeru Menema: stvar ne može da se reši izborima tako što ćemo izabrati osobu koja će sve da sredi, ali može da se napravi malo prostora tako što se neće izabrati neko ko će vas toliko aktivno tlačiti. To bi bila poruka upućena svima.

A što se tiče lekcija u vezi političkog programa koji sugeriše ovaj film, mi smo vrlo eksplicitno hteli da izbegnemo dogmatski pristup i da dajemo uputstva po deset tačaka, ali smo snažno osećali da su sile na koje radnici u ovom filmu odgovaraju globalne, tiču se neverovatne mobilnosti kapitala, i tu može da se izvuče pouka za sve nas. Suštinski osećaj u društvu je osećaj nemoći i treba naći praktičan odgovor na taj problem. U Argentini su radnici delovali u raskoraku sa tradicionalnim radničkim pokretom čiji je simbol otpora decenijama bio štrajk, odbijanje da rade, ovde radnici odbijaju da prestanu da rade. To je po nama izraz globalnog pokreta direktne akcije koji insistira na tome da ustavna i ljudska prava građana imaju podjednaku vrednost kao i imovinska prava vlasnika kapitala, a jedini način da se to ispoštuje je prisiliti ih na to direktnom akcijom.

Koje metode podrazumeva vaš aktivistički rad?

Avi: Praktična forma je direktna akcija na lokalnom nivou, što se često pogrešno tumači kao neozbiljna forma aktivizma, koja može da ima konkretne efekte, a ne samo simbolične kao u slučaju demonstriranja. Mi kao aktivisti koristimo razne internet i mejl mreže za komunikaciju, preko njih ovakvi primeri mogu da kruže po celom svetu i inspirišu one koji se nalaze u sličnim uslovima. To je lepota globalnog pokreta, što svi možemo da koristimo ideje i metode otpora kada su oni primenjivi. U tom cilju smo snimili i film, da širimo ove ideje, koje ne govore samo o fabrikama, već o pravu ljudi u zajednici da imaju kontrolu nad svojim sopstvenim sredstvima, o moći samoorganizacije kao konkretnog odgovora na sistem čiji je centar moći sve dalji i dalji od mesta gde se osećaju efekti tih odluka, o želji da se naš život ne odvija po pravilima ustanovljenim u Ženevi, Rimu ili bilo gde drugde, bilo da se radi o kulturi, politici, komunikaciji ili industriji. Ljudi imaju prava da malo više vladaju svojim životima, a demokratija nije samo ritual izlaženja na izbore svake četiri godine i biti malo postiđen zbog toga kako ste glasali, demokratija je imati moć u malim zajednicama.

Kako vi mislite da bi ovi metodi mogli da se primene na podneblje kao što je Istočna Evropa?

Naomi: Istočna Evropa je u posebno komplikovanoj situaciji, jer eksproprijacija tamo ima veoma specifično značenje, kao i bilo koja vrsta kolektivne akcije. Ovi metodi su definitivno neka vrsta pouke posle propasti državnog socijalizma, u smislu što stavljaju demokratiju u centar svoje borbe, a ne ideologiju. Pokazalo se da državni socijalizam dehumanizuje ljude, stvara hijerarhije, bosove, i birokrate. U ime kolektivizma vi imate hijerarhije. Nema sumnje da ovi metodi borbe i organizovanja mnogo teže prolaze u zemljama u kojima je sećanje na državni socijalizam još veoma živo. Ja nisam mogla da podnesem da dođem u Srbiju i pričam o No Logo...

Avi: Možda vam treba još mnogo šoping molova da poraste svest o globalnim korporacijama, ali nažalost neće trebati puno vremena da se to desi...

Kako bi ovi metodi mogli da se primene na ekologiju?

Avi: Ista pravila koja važe za društvena pitanja važe i za ekološka. Nezdravo je i nenormalno jesti paradajz koji je rastao tri hiljade kilometara daleko od vaše kuće, a jedini razlog tome je da to služi besramno arogantnim globalnim moćnicima.

Naomi: Naravno da u zemljama sa velikim ekonomskim problemima ambijentalna pitanja mogu da deluju kao luksuz, ali nije tako, ekološke implikacije su neverovatno bitne i promenom eksploatatorskog stava prema prirodi i društvu polako bi se doveli u ravnotežu svi ključni egzistencijalni faktori. Suština otpora bilo na društvenom ili na ekološkom planu je isti ljudski impuls za slobodu i samostalnost, a protiv nepravde globalnog ekonomskog sistema koji eksploatiše sve na isti način.

Antiglobalisti na skupu globalnih moćnika

Na ovaj festival slivaju se mnogi globalni moćnici, na primer mi sada sedimo na Martini terasi.... Da li su to za vas kompromisi i kako ih doživljavate?

Naomi: Sve je to krivica mog muža, on bi sve uradio da proda film, ha, ha, ha... Ne, stvarno ovo sa filmom je mnogo komplikovanije nego izdati knjigu, naročito kad se radi o ovakvom filmu. Bez obzira što su dokumentarci popularni u ovom trenutku, ovaj film je malo drugačija priča, bez eksperata i autoriteta, priča o alternativama. Ali možda je baš i dobar trenutak, za šta verovatno treba da zahvalimo Majkl Muru, jer su filmske industrije shvatile da sve ono što su mislile da znaju o publici i o prodaji, ne znaju, već je upravo obrnuto. Mislim da je to nešto više od obične renesanse dokumentarnog žanra, i vezano je za krah televizije koja je toliko besramno monopolizovana, da ljudi idu u bioskop da bi se informisali, što nas vraća negde u pedesete... Ali da se vratim na vaše pitanje, nama je veoma stalo da ovaj film dospe i do krugova koji nisu deo našeg aktivističkog kruga. I uopšte sav naš rad se odvija između dva sveta, želimo da on bude dostupan svima, ali takođe i na visokom nivou, korisno je za samu svrhu biti na ovom festivalu, ali se večeras film prikazuje i na okupiranoj no-global plaži. A to što su nas pozvali na ovaj festival svedoči takođe i o moći našeg pokreta

Avi: Mi se mnogo bolje osećamo na no-global plaži, to je naš elemenat, ali nije bolno ni odraditi ovaj deo posla, čak je i uzbudljivo, ne zbog zvezda i šljokica, već zbog toga što ste vi gledali naš film i sada o tome razgovaramo, a ljudi u Srbiji ili Meksiku će o tome čitati. A Martini je teško sranje...