Vreme je isteklo

Svet želi da nam pomogne, ali i mi moramo da pomognemo sebi

Vuk Drašković, ministar spoljnih poslova SCG, u intervjuu za „Politiku”, kaže: – Međunarodna zajednica, od Vašingtona, preko Brisela do Moskve, jednoglasna je u oceni da moramo da ispunimo svoje obaveze prema Haškom tribunalu, i da će od toga zavisiti nastavak naše evro-atlantske integracije. Sa ovom i drugim porukama iz Njujorka upoznao sam i Savet ministara, predsednika državne zajednice i predsednika Vlade Srbije.

• Da li Vaši susreti u Njujorku i današnji razgovori sa američkom delegacijom nagoveštavaju izvesne promene u stavu sveta prema nama?

– Evropa želi stabilnu, demokratsku, naprednu Srbiju u Briselu, to žele i Rusija, SAD, naši susedi iz regiona... I svi žele da nam u tome pomognu. Ali, da li ćemo umeti da iskoristimo tu spremnost, ili ćemo ponovo sami sebe izolovati od Evrope i suočiti svoj narod i državu sa teškim posledicama – to zavisi od nas samih. Zato se odluke moraju doneti veoma brzo. Vreme je, u stvari, već isteklo, i mi posledice uveliko trpimo.

U susretu sa Grosmanom izneo sam listu naših državnih i nacionalnih prioriteta, tražeći podršku SAD. Neki od njih su pristupanje Partnerstvu za mir i NATO, ubrzano priključenje Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji, otpis mnogih dugova, pomoć u reformi pravosudnog sistema, jačanje demokratskih institucija, pomoć za izbeglice, stvaranje socijalnih fondova... Odgovor je uvek bio: da, da, da... ali samo ako prethodno ispunimo obaveze prema Hagu.

• Ko su, po Vama, oni koji u ovoj zemlji ometaju saradnju sa Hagom?

– I rezultati lokalnih izbora u Srbiji, nažalost, pokazuju da su najbolje prošli oni koji su zaobilazili tu prepreku svemu što Srbija želi i zaslužuje.

To nije samo ogromna barijera našoj budućnosti, već i teret za našu nacionalnu istoriju. Po našim medijima, tribinama, parlamentima... najglasniji su upravo oni koji šire laž i uvrede za Srbe i srpsku istoriju, da su haški optuženici navodno „branioci” naše tradicije, ideala i državnih interesa. Milošević i oni koji njega i njegove sledbenike promovišu u junake, slavnu srpsku istoriju pretvorili su u poraze i slom.

U politici, onaj ko vodi partiju, vladu, državu, ministarstvo... nema pravo da sledi neistinu, da se udvara gluposti i da budućnost Srbije prodaje za izborne cikluse i udvaranja od kojih će trpeti i buduće generacije.

• U poslednje vreme kao da međunarodna zajednica odustaje od „standarda pre statusa” na Kosovu?

– Nije na svetu da ima viziju za Kosovo, već na nama. To je naša obaveza, da insistiramo na nečemu što nam pripada. U Njujorku sam se susreo sa svim vodećim političarima i državnicima sveta, uključujući i generalnog sekretara UN Kofija Anana, i dobio od njih podršku u zahtevima da se obezbedi puna zaštita svih prava Srba na Kosovu, garanciju da će sve što je porušeno – crkve, manastiri, kuće – biti popravljeno, da će biti obezbeđeni svi uslovi za povratak prognanih i za sistem decentralizacije vlasti u kojem će srpske enklave imati pravo na svoju lokalnu samoupravu. Ali ovaj program se ne može u celini ostvariti ni za mesec, ni za godinu, možda ni za pet godina...

Ključna je odluka da se o konačnom statusu Kosova razgovara sredinom 2005. godine, i da se on može razmatrati samo u skladu sa Poveljom UN, Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti i međunarodnim pravom. Konačni status mora da sadrži odredbu o nepromenljivosti državnih granica. Naša granica sa Albanijom ne može se menjati niti preimenovati u neku drugu granicu.

Istovremeno smo, međutim, za to da ona bude nevidljiva na terenu, evropskog kvaliteta. SCG spremna je da potpiše ugovore sa svim susedima o uspostavljanju takve granice, koja će postojati na mapama, ali na terenu kao da je neće biti. Ovo je, naravno, moguće ukoliko ceo naš region pristupi Evropskoj uniji. Ako SCG ostane izvan evropskih integracija, onda naš položaj postaje veoma težak, ne samo kad je reč o Kosovu, već i o očuvanju državne zajednice, i o mnogo čemu još.

• Posle martovskog nasilja na Kosovu svet je, uglavnom, prestao da govori o „albanskim borcima za slobodu” i prihvatio da je reč o teroristima. Da li su i SAD spremne da to učine, kao u slučaju Čečena nakon pokolja ruske dece u Beslanu?

– Ne može biti jedinstvene borbe protiv globalnog terorizma sve dok se ne prihvati jedinstven odnos prema svim teroristima, dok se iz političkog rečnika i prakse ne izbriše termin „prijateljski terorista”, koji se tretira kao borac za slobodu. Ovo sam rekao i za govornicom UN.

Ulazak Srbije u NATO i EU biće dodatna garancija budućnosti Srba na Kosovu, i zločini protiv njih tretiraće se kao terorizam. U većem delu sveta na to se i sad tako posmatra, ali ne možemo, izgleda, tako brzo da promenimo svačije „uslovne reflekse”: i svet je pravio greške, a najveća je što su mnogi celu deceniju povlačili znak jednakosti između srpskog naroda i Slobodana Miloševića. Zato treba da se potrudimo da podignemo što veći zid između Srba i Miloševića i onih koji su ga sledili. To će nas približiti i Evropi.

• Zašto smo još daleko od Evropske unije?

– Evropa je još daleko zato što mi sami nećemo da nam bude blizu. Svetu je stalo da mi budemo deo evro-atlantskih integracija, i on čeka da se usaglasimo oko niza projekata za koje su sredstva već obezbeđena. Pomenuću autoput od Bara, preko Crne Gore, Srbije i Rumunije ka Rusiji, zatim modernizaciju autoputa od Subotice i Beograda do Niša, Grdeličke klisure i Skoplja do Soluna (sa jednim krakom koji se preko Pirota odvaja ka Sofiji), gasovod od Sofije do Niša i Beograda ka zapadnoj Evropi, naftovod Konstanca–Omišalj–Pančevo i dalje na zapad... Takođe, zahvaljujući činjenici da Srbija ima sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom, mnoge italijanske, austrijske, slovenačke, nemačke, grčke, pa i američke firme volele bi da odavde, zajedno sa nama, izađu na rusko tržište, i zato žele političku stabilnost i evropski ambijent u Srbiji.

A šta mi radimo? O čemu raspravljamo?

Naravno, za slučaj da Srbija odustane od puta u Brisel i nastavi da tapka u mestu, svet ima i rezervnu varijantu za sve ove projekte. Mimo nas.