Moja mala osveta

Za Predraga Koraksića Koraksa kažu da je naš najplodniji i najaktuelniji karikaturista, komentator dana par excellence. Objavio je nekoliko knjiga karikatura, crta svakodnevno, izlaže... Upravo se vratio iz Zagreba gde je učestvovao na tematskoj izložbi o raspadu Jugoslavije, zajedno sa Hasanom Fazlićem i Borivojem Dovnikovićem Bordom, u okviru devete sesije „Igmanska inicijativa“. Osim Beograda izlagao je i u Moržu (Švajcarska) sa čuvenim Patrikom Šapatom. Naredne godine ima u planu nekoliko gostovanja u Nemačkoj. Njegove karikature su gotovo obavezno u privatnim kolekcijama mnogih diplomata koji su boravili u našoj zemlji. (Kobne godine Miloševićevog režima maltene je preživeo zahvaljujući njima.) Njegove teme danas su izbori, tenderi, privatizacija, razobličavanje hipokrizije, nadmenosti i neodgovornosti... A njegov kredo: „Ne miriti se sa životom. Braniti ga iz higijenskih razloga... do kraja“. Prvi je dobitnik nagrade „Mića Popović“, a za koji dan, tačnije 15. oktobra biće i naš prvi karikaturista ovenčan „Francuskom legijom časti“. „Legija časti“ se dodeljuje stvaraocima koji su zaslužni za negovanje veza sa Francuskom. Kakve vi kontakte imate sa tom zemljom?

- Imao sam izložbu u Jugoslovenskom kulturnom centru u Parizu, na godišnjicu „5. oktobra“. Bila je to prva izložba koja je promovisala renovirani ambijent Centra. Drugi razlog je verovatno što već duže vremena radim za francuski list „Courrier International“.

Da li je politička karikatura oduvek vaše opredeljenje?

- Karikaturom se bavim još od Titovog vremena, a vi znate da je tada ova vrsta bila nezamisliva. Naprosto, niko nije hteo ni smeo da je objavljuje. Oduvek sam želeo da komentarišem ponašanje političara i to sam dočekao da tako kažem pred kraj karijere. Tek kada se pojavila nezavisna štampa počeo sam da ih objavljujem. Prvi list za koji sam godinama crtao džabe, jer su takve bile okolnosti, bila je „Ekonomska politika“, sledi „Borba“, koju je Staša Marinković, tadašnji glavni urednik uspeo da oslobodi „oklopa“, zbog čega sam imao problema sa mojom matičnom redakcijom „Večernjim novostima“ koja je pokušala da me izbaci s posla... Tri godine sam vodio spor s njom. Najzad, kad su izmenili pravilnik, to su i uspeli, pod stavkom „mora da leti onaj ko ne podržava uređivačku politiku lista“.

Ko je inicirao s objavljivanjem svakodnevne političke karikature u štampi u našoj štampi?

- To je ideja Mirka Klarina, a prvobitna solucija da je crta dvoje, troje karikaturista. Čuvši za to, rekao sam da bih to mogao raditi sam i eto od tada do danas radim svakodnevno, najmanje osam komenatara sedmično i sad kad sam u penziji.

Ima li toliko ideja?

- Naravno, za vreme Miloševićevog režima je bilo mnogo lakše. Slika našeg života bila je crno-bela i nije bilo problema s idejama. Trebalo je samo imati hrabrosti, koje mi nije nedostajalo, iako sam imao puno teškoća.

Kako su „prozvani“ reagovali na vaše komentare?

- Dešavalo se da se neki i naljute. Sada više ne. Rekao bih da je mnogima drago kad sebe vide na taj način u novinama. Upravo crtam jednu na kojoj premijer Vojislav Koštunica kao sendvičmen nosi poternicu sa slikama četiri generala prolazeći pored njih.

Da li često obja vljujete karikature u „Courrier International“?

- Sada ređe, jer ih naše teme manje zanimaju. Uglavnom mi traže karikaturu kad prenose članak iz „Vremena“ ili „Danasa“. Drugačije je naravno bilo kad Ričard Holbruk nije izlazio iz Miloševićevog kabineta. Tada su i drugi strani listovi objavljivali moje karikature, čak i u Americi.

Vašeg specifičnog političkog komentara u formi crtanog filma od dvadeset sekundi više nema nedeljom na TV B92. Zbog čega?

- Ponestalo je novca, a i produkcija je bila u porodičnoj manufakturi koja je okrnjena budući da moja kćerka i zet odlaze u Ameriku. Naime, moja čerka je radila pokret, sin je bojio scenu, a kompjuterskom animacijom se bavio moj zet.

Koji lik najradije „peckate“ ?

- Nisam baš od onih koji vole da „peckaju“.

Onda šta vas najčešće podstiče da komentarišete?

- Svakodnevne budalaštine političara. Uvek gledam da karikatura nasmeje onoga ko je gleda. Volim kad se gledalac - pa i ja sam - bar na trenutak oseti superiornim u odnosu na političare. To je na neki način moja mala osveta tim kreaturama.