Početak lobiranja

U naš politički rečnik upravo je ušla još jedna čudna i u prvi mah nerazumljiva strana reč: kokus (engl.: caucus); upotrebljena je u vesti kojom je obelodanjeno da je u Kongresu SAD institucionalizovan „srpski kokus”. U objašnjenju se kaže da je to Klub srpskih prijatelja u Kongresu Sjedinjenih Američkih Država, i poručuje da je njegovo osnivanje ustvari početak zvaničnog lobiranja za srpske interese u zakonodavnim telima SAD.

Enciklopedijsko objašnjenje reči kokus je da je to „bilo koja politička grupa ili skup organizovan da promoviše neki specijalni interes ili stvar”. Poreklo joj je američko: počela je da se koristi još u 18. veku u Bostonu, kao ime za politički klub u kojem su raspravljana pitanja od javnog interesa i predlagani kandidati za lokalne političke položaje.

Dakle, konačno je i Srbija dobila zvanične prijatelje među američkim kongresmenima. Konačno, jer ignorisanje jednog od važnih mehanizama u američkoj političkoj praksi, pa, može se reći, i u političkom sistemu, dosad je imalo svoju cenu, „u korist naše štete”. Praktično, od početka političke, a kasnije i humanitarne drame bivše SFRJ, Srbija je bila bez političkih prijatelja i saveznika, ne zato što nije mogla nikako da ih nađe, nego zato što ih nije ni tražila. Za to vreme drugi su odvajali pristojne svote novca za profesionalno lobiranje, za stvaranje pozitivnog imidža u javnosti, a ukupan rezultat bio je crno-beli kliše o akterima traumatičnog raspada nekada najliberalnije i najnaprednije socijalističke države.

Tadašnja objašnjenja da nam lobiji i pi-ar agencije nisu potrebni, jer je „istina na našoj strani”, bila su naivna i neuka pravdanja, ali i skupe političke zablude. Demokratski preokret iz oktobra 2000. doneo je, doduše, promenu u našem globalnom imidžu, ali ni tada ništa nije učinjeno da se ta pozitivna slika sistemski održava i pospešuje. Usledili su potom novi zapleti, pre svega onaj haški, i opet, kada je na važnim političkim raskrsnicama trebalo predočiti naše pozicije, objasniti unutrašnje komplikacije i izneti naše viđenje stvari tamo gde treba, opet nije bilo ličnosti od ugleda koje bi u tome pomogle.

Trebalo je, izgleda, da se ovde promeni šef države, i da politički moderniji i pragmatičniji Boris Tadić iz novog ugla sagleda stari problem, da bi stvari počele da se pomeraju s mesta. Njemu su, bez sumnje, u tome pomogle neke ovdašnje ličnosti koje su još davno shvatile da su nam s najmoćnijom silom sveta najvažniji bilateralni odnosi, i na boljem međusobnom razumevanju počele da rade u nevladinom sektoru ovdašnje političke scene.

Kako god bilo, upravo ustoličeni srpski kokus je dobrodošao: treba svakako iskoristi pogodnosti koje pruža, ali i imati u vidu da se objašnjavati i lobirati može samo za ono što je u skladu sa glavnim tokovima na političkoj sceni država u čijem društvu bismo želeli da budemo.