Zaštićene mantije

Pokušaj da se sveštenici stave u isti rang sa, recimo, sudijama, nema samo formalno-pravni smisao. On sugeriše nametanje kudikamo suptilnije ambicije dela vladajuće elite da se Crkvi dodeli uloga arbitra ne samo u državnim poslovima nego i u svakodnevnom životu ljudi

Valjda u želji da bude originalan, a i da privuče što više ljudi na svoj slavljenički koncert na Ušću, čuveni Bora Đorđević, zvani Čorba, pozvao je popove da prethodne „očiste” teren od „zlih julovskih duhova” („Večna vatra” Mire Marković). Popovi su, izgleda, bili mudriji od „visprenog” Đorđevića (inače, savetnika ministra kulture), pa nisu došli. Nisu, kažu, hteli da ih marketinška (ili ideološka?) „nepromišljenost” jednog muzičara zavede i versku službu pretvore u biznis-cirkus.

Jednom drugom vladinom predstavniku, ministru vera Milanu Raduloviću, međutim, tako nešto se neće desiti. Pripremio je ovih dana „kapitalni” (pred)nacrt zakona o slobodi vere, koji crkve u Srbiji doživljavaju kao „velikodušni dar s neba” (države), a javnost kao još jedan „biser” Koštuničinih kadrova za zbunjivanje i konfrontacije.

„Vruće” reakcije

Pogledajmo, telegrafski, šta to ministar Radulović (da li i vlada?) nudi: sveštenici svih rangova bili bi zaštićeni imunitetom kao državni funkcioneri, poslanici i sudije. Imunitet će moći da ukine samo Vrhovni sud Srbije. Ministar tu svetsku originalnost (kažu poznavaoci ove problematike) obrazlaže podatkom njegovog ministarstva da čak 98 odsto građana Srbije pripada crkvama i verskim zajednicama, pa stoga, kako reče, vera više nije samo privatna stvar.

Predviđeno je i da se iz republičkog budžeta finansira zdravstveno i penzijsko osiguranje svim sveštenicima, a onima u nerazvijenim područjima i plata. Država će plaćati mrežu verskih škola, a koje će to biti odlučivaće vlada. Ako predlog u tek započetoj javnoj raspravi (koja se završava 15. avgusta) dobije podršku, sve crkve, verske zajednice i udruženja imaće isti pravni položaj i jednake uslove za ostvarivanje sloboda, samo bi se Srpskoj pravoslavnoj crkvi – zbog „njenih istorijskih zasluga” – priznao status „prve među jednakima”.

Iako je leto (dakle, idealno vreme za opštenarodnu debatu na plus 40 stepeni), stigle su i prve reakcije. Pre svega, na odredbu o imunitetu. Pravnici su, u najmanju ruku, zgranuti. „Imunitet je isključivo krivično-pravna institucija, koja nema nikakve veze sa ugledom i dostojanstvom profesije”, kaže profesor Momčilo Grubač, odgovarajući na opasku ministra kako se želelo da se sveštenicima obezbedi „socijalno dostojanstvo i prizna značaj i ugled koji realno imaju”. To je grubo kršenje Ustava, koji proklamuje načelo odvojenosti Crkve od države, poručuju iz Komiteta pravnika za ljudska prava, objašnjavajući da je svrha imuniteta da se državnim funkcionerima omogući nezavisnost i da ne budu ometani od vođenja nekih manjih postupaka. Ministar Radulović, opet, kaže da sveštenike treba imunitetom zaštiti od pritisaka državnih organa (policije i tužilaca) da otkriju tajne ispovesti. Profesor Ljubiša Rajić, međutim, odgovara da je to „jeftin izgovor za davanje privilegija sveštenicima”. Tim pre, kaže, što SPC nema ispovest kao sistemski deo ispovedanja vere kako to imaju crkve u katoličkim državama. Po njemu, takav način davanja imuniteta postojao je u srednjem veku i on je napušten u svim modernim državama. Istoričar crkve Mirko Đorđević, pak, smatra da bi eventualno usvajanje ovakvog zakona u Skupštini značilo da postoji sprega određenih struktura moći u Crkvi i državi koja je čisto političke prirode. To bi, po njemu, nanelo štetu i Crkvi i državi, vodilo bi klerikalizaciji Srbije.

Duhovna sila iznad društva

Reakcija „običnih” ljudi, uglavnom, čitalaca Internet sajtova, još su žešće. Pominju se reči „srednji vek”, „anahronost”, „duhovni konzervativizam”, „ustoličenje fundamentalizma”, „ortodoksna glupost”. Nije malo ni onih koji su ubeđeni da se iza ovog zakona, u stvari, kriju namere da se imunitetom amnestiraju i zaštite oni crkveni velikodostojnici za koje se tvrdi da su se ogrešili i o zakon i o moral. Pominju se, naravno, vladike Pahomije, koji je optužen za seksualno zlostavljanje dece, i Filaret, protiv koga je podneto više krivičnih prijava. Za razumevanje prirode reakcija citiraćemo samo jedno mišljenje izvesne Slavice: „Ova zemlja se punom brzinom vraća u srednji vek. Ovaj zakon verovatno treba da zaštiti sveštenike koji sarađuju sa kriminalcima, koji su blagoslovili ratne zločine i seksualno zlostavljali decu. Jedna stvar je zaštita tajnosti ispovesti, a druga izuzeti sveštenike od krivičnog gonjenja. Osim toga, odakle ministru podatak da 98 odsto građana SCG pripada crkvi?”

Svaka ozbiljnija analiza pokazala bi bar nekoliko krupnih promašaja pisaca zakona. Pokušaj da se ovim putem sveštenici stave u isti rang sa, recimo, sudijama, nema samo formalno-pravni smisao. On sugeriše nametanje kudikamo suptilnije ambicije dela vladajuće elite da se crkvi dodeli uloga arbitra ne samo u državnim poslovima nego i u svakodnevnom životu ljudi. Kategorija zaštićenih sveštenika – u društvu u kome ne postoje iole čvršća (zakonska, moralna i druga) pravila igre – praktično će legalizovati crkvenu oligariju kao „duhovnu silu” iznad države i naroda. Time se bitno skraćuje put za ukidanje sekularnog kataktera države. I, naravno, obezvređuje aktuelni Ustav, a i opšti konsenzus vodećih stranaka da princip odvojenosti Crkve i države bude zadržan i u budućem ustavu. S druge strane, postavlja se jako složena dilema: da li moralni dignitet sveštenika treba graditi i štititi zakonskim normama, ili će on, kao što je uvek bilo, biti uslovljen njegovim ponašanjem, odnosno samom (moralnom) prirodom ličnosti u mantijama.

Prebrzo trčanje

Čini se da se i ovog puta – kao i prilikom brzog i nesmotrenog ubacivanja dijaspore u izborni proces i krajnje neodgovornog i improvizovanog licitiranja ko i kako može dobiti državljanstvo Srbije – neki vladini ministri prebrzo trče. Da li zbog neizvesnosti koliko će ova vlada još potrajati (pa, daj da što više toga iz stranačkih ideologija pretočimo u zakone) ili zbog neobuzdane želje da se narodu prikažu kao „od boga dati duhovni prosvetitelji i obnovitelji nacije i države”, tek jedino se ozbiljno ne razmišlja o mogućim reperkusijama. Ne samo po budući imidž Srbije, već i verodostojnost ambicija nekih domaćih vodećih političara da je Srbiji preko potrebna politička stabilnost. Jedan ovakav zakon neće biti doprinos tome, ali novim podelama, sasvim sigurno, hoće. Zato je možda mudrije preispitati svrhu donošenja ovog zakona, odnosno odložiti ga bar dok se novim ustavom ne utvrdi karakter odnosa države i Crkve. Sve pre toga bilo bi puko prejudiciranje ustavnih rešenja i stvaranje manevarskog prostora da Crkva na mala vrata dobije status državne.

I za kraj pitanje koje je postavljeno još za mandata Vojislava Milovanovića: jesu li ministri vera zaista funkcioneri za komunikaciju i saradnju države sa crkvama ili, pak, crkveni delegati na radu u vladi? Dilema je, kako se čini posle publikovanja zakona Milana Radulovića, sve manja.