U Srbiji se isplati mučenje i ubijanje

Prosečan srpski razbojnik najčešće se "izbori" za kaznu od jedne do tri godine zatvora. Izrečeno je malo "brzih" presuda i visokih kazni za teška razbojništva. Najveći zločin u pravosuđu je izricanje presude samo da bi se pokrio pritvor. Sud treba da utvrdi da li je neko kriv ili nije, sve ostalo je prostituisanje

Kad običan čovek sedne i svede ličnu životnu računicu, lako može da mu se desi da konačna statistika porazi njegova uverenja o moralu i poštenju. Ukoliko pred sobom ima odnos između zločina i kazne, utoliko pre će zaključiti da se u Srbiji dobro isplati mučiti i ubijati. Tridesetogodišnje dirinčenje u radnom veku, vredan čovek, uglavnom, završi kopajući vikendašku baštu ili u redu za ručak u narodnoj kuhinji. Za isti radni vek vredan kriminalac može da se preinači u uglednog biznismena, bez obzira na to da li je trgovao drogom ili ženama, pljačkao ili otimao.

Sudske analize kažu da krivična dela u vezi sa drogom, oružjem, razbojništvima i ubistvima čine oko 60 odsto ukupno izrečenih kazni u 2003. godini. Sudeći po raširenosti nasilja, prilike u Srbiji idu naruku kriminalu. Ako ne zakaže policija, omane tužilaštvo ili pravosuđe. Uzdajući se u floskulu: Svako je nevin dok se ne dokaže suprotno, prosečan srpski razbojnik najčešće se "izbori" za kaznu od jedne do tri godine zatvora. Zastrašeni svedoci

Grupa Milivoja Zarubice, koju je svojevremeno policija označila kao najveću grupu trgovaca ljudima, nedavno je osuđena na neočekivano male kazne. Vođa je dobio tri i po godine, a šest članova njegove grupe ukupno 14 godina robije. Imajući u vidu da je Zarubičin hotel blasfemičnog imena "Sveti Nikola" kružio medijima kao "centar prostitucije i trgovine belim robljem" i da je u njegovoj kući nađena gomila falsifikovanih pasoša i dokumenata, neizbežno je pitanje - koga će da zaplaši ova presuda? Koliko će dugo Evropa trpeti "napore" Srbije i Crne Gore da zadrži prvo mesto na regionalnoj listi zemalja ugroženih kriminalom.

Drugo pitanje postavlja Viktimološko društvo - koja će žena ubuduće zakoračiti u dugotrajno javno poniženje i svedočiti protiv domaćih makroa? Razočarane "sićom" od par godina robije i uplašene od moguće skore osvete, kako upozorava koordinatorka Savetovališta za borbu protiv nasilja Vesna Stanojević, žene naterane na prostituciju samo će bežati od klupe za svedoke, na kojoj ih čeka mučno dobacivanje rodbine optuženih i lascivni komentari iz redova odbrane.

- Prema našoj evidenciji od 2002. godine, do danas postoji samo jedna ili dve pravosnažne presude o trgovini ljudima i navođenju na prostituciju. Ostali procesi još traju. To samo učvršćuje uverenje ovih žena da na sudu gube vreme i trpe štetu - objašnjava Vesna Stanojević. Pravosuđe se, pak, branilo da je optužnica zasnovana na blažim kvalifikacijama, jer je krivično delo trgovine ljudima kao poseban član uveden u zakonodavstvo u aprilu prošle godine. Taj član predviđa daleko oštrije kazne nego ranije odredbe - od jedne do deset godina zatvora.

Uprkos tome što je u 2003. godini izmenama zakona pooštrena kaznena politika za društvenoopasna dela kao što su teška razbojništva i ubistva, domaće sudije se retko usuđuju da izreknu maksimalne kazne. I za ostala dela s elementima nasilja, izrečena kazna se broji mesecima ili se preti uslovnom kaznom. Strogoća na papiru

Tako je Opštinski sud u Novom Kneževcu izrekao Laslu Kovaču (1957) iz Čoke kaznu od 15 meseci zatvora, jer je nasrnuo kuhinjskim nožem na sugrađanina koji nije hteo da mu pozajmi novac. Odbijanje pozajmice Toma Ferković je platio isečenim uhom i licem.

Imajući u vidu opasnost po naciju, koju nose razgranati dilerski putevi droge, domaće zakonodavstvo se posebno naoštrilo na optužene za sve oblike ovog krivičnog dela. Sudeći po dosuđenim kaznama članovima "pajserske brigade", pravosuđe se oštrilo samo na papiru. Dušan Krsmanović, vođa grupe od 18 članova, osuđen je zbog trgovine drogom, nekoliko otmica i svirepog zlostavljanja - na tri godine i deset meseci. Uprkos svedočenjima žrtava da ih je grupa vrbovala za dilovanje droge najstrašnijim mučenjem - užarenim predmetima po tabanima, prstima i mošnicama, nabijanjem na kolac, najviša izrečena kazna ovoj grupi ne prelazi četiri godine i deset meseci.

Dr Jovan Ćirić sa Instituta za uporedno pravo saglasan je sa utiskom da su sudovi ponekad suviše blagi.
- Čudno je da neko optužen za dva-tri teška dela dobije samo nekoliko godina zatvora. Još neobičnije je da sudija posle izricanja takve kazne dobije aplauz - podseća dr Ćirić na atmosferu u sudnici posle izricanja kazne članovima "pajserske" brigade. Maratonski procesi

S druge strane, žrtve razbojništva i svakolikog nasilja pravosuđu najviše zameraju zbog maratonskih procesa. Dok se novinarima za uvredu i klevetu sudi po hitnom postupku, razbojnici i ubice godinama mrcvare i sudije i javnost, topeći, ionako sumnjivu veru građana u pravdu i državu.

Suđenje petorici optuženih za najmonstrouzniji zločin u poslednjih tridesetak godina u Timočkoj krajini - za ubistvo tročlane porodice Pitarević u septembru 2002. godine - traje i danas. Pljačka u kojoj se očekivao plen od 300.000 maraka završena je klanjem Aleksandra (68), Stane (75) i Dušanke (58) Petrović. Prvooptuženi Srebrenko Živanović ima 24 godine, duševno je zdrav, a posle ubistva bio je bogatiji za 3.700 evra, dva pištolja, 26 malih dukata, zlatan nakit, odeću, obuću, pribor za jelo, kafu i slatkiše. U Srbiji je izrečeno veoma malo "brzih" presuda i visokih kazni za teška razbojništva. Decenijske kazne, uglavnom, dobiju okrutne ubice koji ruke okrvave u svojoj porodici. Za ubistvo roditelja Darko Vujinović (27) iz Temerina osuđen je na 40 godina, a njegova nevenčana supruga Jelena Jovanović (19) na 15 godina zatvora, što je maksimalna kazna predviđena za mlađe punoletno lice. Lakše je suditi u ovakvim slučajevima, jer okrivljeni obično priznaju, duševno su zdravi i nemaju tim branilaca koji, kako se priča, često odugovlače procese.

Kad na red stignu predmeti protiv razbojnika i nasilnika koje samo korak deli od iste brutalnosti, procesi negde zapnu, optužnice se krate, a kazne kao da se prepisuju.

Okružni sud u Zrenjaninu u aprilu je oglasio krivim Borislava Plavšića (42) iz Novih Kozaraca za čitavu listu krivičnih dela - neovlašćeno posedovanje oružja i eksplozivnih sredstava, falsifikovanje isprave, izazivanje opšte opasnosti. Iako ga je tužilac prvobitno teretio za bacanje ručne bombe u kikindski kafić, pucanje iz automatskog oružja, tešku krađu (šleper sa 216 veš-mašina), a u stanu mu je nađen arsenal vatrenog oružja i eksploziva, osuđen je na dve godine i tri meseca.

U obrazloženju presude navedeno je da se tužilac "odrekao" dela optužnice koji se odnosio na falsifikovanje dokumenata i bacanje bombe, dok je krađu šlepera prekfalifikao u blažu inkriminaciju. Gomila automata i bombi nađenih u stanu ovog "savremenog ratnika" nije ga omela da odustane i od optužbe za izazivanje opšte opasnosti pucanjem iz automata i optužbe za iznudu.

Šta radi tužilac

Dr Ćirić smatra da najveće "rupe" u radu pravosuđa prave u policiji i tužilaštvu. Tužilaštvo često ne goni one koje treba, pa ih mnogi sumnjiče zbog velikih propusta i raznih muvanja.
- Društveno i finansijski najmoćniji ljudi "srede" svoje greške, uglavnom, u tužilaštvu i uopšte ne izlaze pred sudiju - kaže Ćirić.

Čuveni Kristijan, manje znan kao Aleksandar Golubović, izvikan još devedesetih kao jedan od žestokih beogradskih momaka pred domaćim sudom, odgovarao je za jedan pokušaj iznude. Iako mu se ime pročulo zbog pucnjave u diskoteci "Mažestik" nikad nije odgovarao za posedovanje oružja ili izazivanje opšte opasnosti. Presuda za iznudu pokrila mu je pritvor od godinu dana.

- Najveći zločin u pravosuđu je izricanje presude samo da bi se pokrio pritvor. Zadatak suda je da utvrdi da li je neko kriv ili nije, sve ostalo je čisto prostituisanje. Pravna nauka ne poznaje odluku - ipak je malo kriv, hajde da mu pokrijemo pritvor. Ako je izrečena mala kazna, onda je sudija malo i utvrdio krivicu - smatra Slobodan Batrićević, bivši sudija, sada poznati beogradski advokat.

Uprkos tome što sudija može da sudi samo na osnovu zakona, on je, pre svega, individualac i njegov tumač. Donošenje presude podrazumeva da je lično procenio stepen društvene opasnosti dela, njegovu učestalost, oštrinu poruke koju šalje zajednici i još mnogo toga.

Advokati smatraju da donošenje visokih standarda u pravosuđu ne sme da ugrozi promišljanje i ozbiljno utvrđivanje krivice optuženih, koje leži u rukama sudije i u temeljnom radu policije i tužilaštva.

Statistika govori drugačije - učestalost trgovine ljudima, razbojništva, pljačke, laka ruka na obaraču ili nožu, upozoravaju državu da je nasilje u Srbiji odavno normalna stvar.

Kako god da proučite ova krivična dela - po njihovom broju, učestalosti, okrutnosti ili visini izrečne kazne, dobijete isti rezultat: u Srbiji se više isplati biti mali kriminalac nego veliki čovek.