Razno
Na današnji dan, 9. jul
Danas je sreda, 9. jul. Pročitajte koja su to istorijska dešavanja obeležila ovaj datum.
0:00
9.7.2025.
1 h
Utorak, 29.06.2004.
10:04
Tri
Šta da radi (n)ova vlada: ekonomske pretpostavke političke stabilnosti i(ili) obrnuto". To će biti tema koja će dominirati Srbijom narednih meseci. Bez obzira ko pobedi na izborima. Iako, naravno, nije svejedno.
Priča prva. O Tadiću i predsedniku. Da li će kad dobije jednu, poslednju koja joj nedostaje, instituciju, Srbija izgubiti drugu - vladu? Hendikep ovog teksta je da u štampu odlazi pre, a da se pred čitaocima pojavljuje posle izbora. No, pitanje je analitičko, tj. važi ko god (je) pobedio i, što je važnije, moglo bi se desiti da važi još dugo posle izbora. Čak i u slučaju pobede Tomislava Nikolića, koji je, u izbornoj kampanji, obećavao da će raspustiti i vladu i parlament. Ali, političari, ne samo ovde, jedno pričaju dok se na vlast penju, a drugo rade kad se popnu. Dakle - videćemo.
Tim pre što Nikolić leži na srcu mnogima koji su bliski Koštunicinoj političkoj opciji, a koji su, poslednjih (predizbornih) dana, pojedinačno i u buljucima, dotrčavali na Tadićevu stranu. Realno je pretpostaviti da njima ne bi bio nikakav problem da se vrate tamo odakle su došli. Primetno je, takođe, da su ti i takvi nastojali da Tadića razlikuju i odvoje od Demokratske stranke, pa i samog Zorana Đinđića potencirajući Tadićevu (navodnu?) potpunu saglasnost sa Koštunicom u svim najvažnijim, državnim i inim, pitanjima. Tadić se u predsedničkoj kampanji reklamirao i kao autentični, ako već ne i jedini, baštinik 5. oktobra. Kako će u sebi, svojoj partiji i u Srbiji da pomiri Đinđića i Koštunicu, ta dva antipoda moderne srpske politike, a da pri tom ne ugrozi zdravlje svoje, partije i nacije, ostaje da se vidi. Ako bude prilike, razume se. Tadić je ne samo, izgleda, iz puke želje da dobije što više glasova, insistirao na stabilnosti, jedinstvu i sabornosti i, u tom kontekstu, obećavao da neće rušiti republičku vladu. Ali, mnogi smatraju da ona, bez obzira na to, ne može biti dugog veka i da će, eventualno, potrajati samo dok ne bude usvojen novi ustav. A onda slede novi (parlamentarni) izbori i, razume se, nova vlada. No, baš kad je o ustavu reč, upravo bi procedura njegovog donošenja mogla znatno da produži vek Koštunicinog kabineta (ma koliko, inače, on lično, kako se sve češće čuje, tome uopšte nije naklonjen).
Priča druga, o Labusu i vladi. Svi pokušaji da se odnosi između Srbije i Crne Gore usklade, propali su. Ova vlada je uradila sve da do harmonizacije dođe, ali nije uspela. Jedini izlaz je da "dva oka u glavi" Evropskoj uniji pristupaju odvojeno, svako "o svom ruvu i kruvu". To je, ne baš od reči do reči, ali u suštini tako, jasno i nedvosmisleno, poručio Miroljub Labus, potpredsednik srpske vlade, na promociji publikacije "Tri godine tranzicije u Srbiji i Crnoj Gori", prošlog utorka u Institutu G17.
Da li to znači da se G17 partija popišmanila i odustala od onog ustavnog predloga koji je pre svega petnaestak dana usvojila i svečano promovisala Vlada Srbije? Nije važno, i to je politika, ali je važno pitanje čemu ustav za koji se u toj meri neće znati na koga se odnosi i dokle se prostire. Ni dokle će trajati.
"Poslednji je trenutak da stanemo na put populizmu", zavapio je takođe Labus na već pomenutom skupu. Sad su se setili, kad je i njima voda došla do grla, rekao bi neko. I bio bi u pravu, jer ma koliko bili povoljni podaci o ovogodišnjem rastu proizvodnje, ima i onih koji duboko uznemiravaju. To je, prvo, izuzetno visok spoljnotrgivinski deficit, ali još više izostanak prihoda od stranih investicija i potpuno zaustavljanje privatizacije. Na šta je, između ostalog, i republički budžet računao.
Treća priča. O Jelašiću i NBS. Bankari i inače govore ezopovskim jezikom, a možda je i Ekonomistov prošlonedeljni razgovor sa guvernerom Narodne banke Srbije, u sred najžešće izborne kampanje, loše tempiran, pa su i zato neka njegova upozorenja o problematičnom stanju srpskih finansija ostala nezapažena. Naime, kako je rekao, Radovan Jelašić, od početka godine devizni priliv od kredita i donacija, iz međunarodnih finansijskih ili političkih ustanova - osim 147 miliona dolara iz MMF-a koji, međutim, idu u devizne rezerve i čak možda više koštaju nego što koriste - praktično je bio ravan nuli. Reč je, da ne bude zabune, o aranžmanima koji su davno ugovoreni, čija je realizacija već bila započela, ali je posle prekinuta. Uglavnom zbog toga što Srbija nije ispunjavala uslove predviđene tim ugovorima. Dakle, ni dolara iz Svetske banke (šta više njoj je isplaćeno 23 miliona dolara na ime ranijih dugova) ni evra iz Evropske unije i evropskih finansijskih institucija (EBRD itd), a računalo se, sveukupno, na gotovo 145 miliona "malih zelenih" (uglavnom za finansiranje budžetskog deficita). Takođe, u republički budžet nije ušlo ni dinara iz privatizacije (a planirano je 16 milijardi), zbog čega sad Vlada brže, i više, nego što bi trebalo troši svoje depozite (koje su, nek se zna, ostavili njeni prethodnici). Pored toga, država svoje finansijske probleme rešava i zaduživanjem na finansijskom tržištu, tj. prodajući svoje hartije (obveznice) uz vrlo visoku kamatu. Zbog toga se poslovne banke žale da im se država meša u posao, jer nudi mnogo povoljnije uslove od njih, što, kažu one, može jer sredstva (za tako visoke kamate) obezbeđuje iz fiskalnih izvora, tj. poreza koje plaćaju firme i građani.
Ima li ovaj omnibus neku poruku. Devetog jula, dakle čim malo prođe izborna groznica, Ekonomist organizuje okrugli sto na temu "Šta da radi (n)ova vlada: ekonomske pretpostavke političke stabilnosti i(ili) obrnuto". Ne pominjemo to sad da bi reklamirali sopstveni skup, mada ni to nije ništa nelegalno ni neligitimno, a ni samu temu, računamo, ne treba nešto posebno opravdavati i obrazlagati. Jednostavno, nema sumnje, iz današnje perspektive gledano, da će to biti priča koja će dominirati Srbijom narednih meseci. Bez obzira ko pobedi na izborima. Iako, naravno, nije svejedno.
Priča prva. O Tadiću i predsedniku. Da li će kad dobije jednu, poslednju koja joj nedostaje, instituciju, Srbija izgubiti drugu - vladu? Hendikep ovog teksta je da u štampu odlazi pre, a da se pred čitaocima pojavljuje posle izbora. No, pitanje je analitičko, tj. važi ko god (je) pobedio i, što je važnije, moglo bi se desiti da važi još dugo posle izbora. Čak i u slučaju pobede Tomislava Nikolića, koji je, u izbornoj kampanji, obećavao da će raspustiti i vladu i parlament. Ali, političari, ne samo ovde, jedno pričaju dok se na vlast penju, a drugo rade kad se popnu. Dakle - videćemo.
Tim pre što Nikolić leži na srcu mnogima koji su bliski Koštunicinoj političkoj opciji, a koji su, poslednjih (predizbornih) dana, pojedinačno i u buljucima, dotrčavali na Tadićevu stranu. Realno je pretpostaviti da njima ne bi bio nikakav problem da se vrate tamo odakle su došli. Primetno je, takođe, da su ti i takvi nastojali da Tadića razlikuju i odvoje od Demokratske stranke, pa i samog Zorana Đinđića potencirajući Tadićevu (navodnu?) potpunu saglasnost sa Koštunicom u svim najvažnijim, državnim i inim, pitanjima. Tadić se u predsedničkoj kampanji reklamirao i kao autentični, ako već ne i jedini, baštinik 5. oktobra. Kako će u sebi, svojoj partiji i u Srbiji da pomiri Đinđića i Koštunicu, ta dva antipoda moderne srpske politike, a da pri tom ne ugrozi zdravlje svoje, partije i nacije, ostaje da se vidi. Ako bude prilike, razume se. Tadić je ne samo, izgleda, iz puke želje da dobije što više glasova, insistirao na stabilnosti, jedinstvu i sabornosti i, u tom kontekstu, obećavao da neće rušiti republičku vladu. Ali, mnogi smatraju da ona, bez obzira na to, ne može biti dugog veka i da će, eventualno, potrajati samo dok ne bude usvojen novi ustav. A onda slede novi (parlamentarni) izbori i, razume se, nova vlada. No, baš kad je o ustavu reč, upravo bi procedura njegovog donošenja mogla znatno da produži vek Koštunicinog kabineta (ma koliko, inače, on lično, kako se sve češće čuje, tome uopšte nije naklonjen).
Priča druga, o Labusu i vladi. Svi pokušaji da se odnosi između Srbije i Crne Gore usklade, propali su. Ova vlada je uradila sve da do harmonizacije dođe, ali nije uspela. Jedini izlaz je da "dva oka u glavi" Evropskoj uniji pristupaju odvojeno, svako "o svom ruvu i kruvu". To je, ne baš od reči do reči, ali u suštini tako, jasno i nedvosmisleno, poručio Miroljub Labus, potpredsednik srpske vlade, na promociji publikacije "Tri godine tranzicije u Srbiji i Crnoj Gori", prošlog utorka u Institutu G17.
Da li to znači da se G17 partija popišmanila i odustala od onog ustavnog predloga koji je pre svega petnaestak dana usvojila i svečano promovisala Vlada Srbije? Nije važno, i to je politika, ali je važno pitanje čemu ustav za koji se u toj meri neće znati na koga se odnosi i dokle se prostire. Ni dokle će trajati.
"Poslednji je trenutak da stanemo na put populizmu", zavapio je takođe Labus na već pomenutom skupu. Sad su se setili, kad je i njima voda došla do grla, rekao bi neko. I bio bi u pravu, jer ma koliko bili povoljni podaci o ovogodišnjem rastu proizvodnje, ima i onih koji duboko uznemiravaju. To je, prvo, izuzetno visok spoljnotrgivinski deficit, ali još više izostanak prihoda od stranih investicija i potpuno zaustavljanje privatizacije. Na šta je, između ostalog, i republički budžet računao.
Treća priča. O Jelašiću i NBS. Bankari i inače govore ezopovskim jezikom, a možda je i Ekonomistov prošlonedeljni razgovor sa guvernerom Narodne banke Srbije, u sred najžešće izborne kampanje, loše tempiran, pa su i zato neka njegova upozorenja o problematičnom stanju srpskih finansija ostala nezapažena. Naime, kako je rekao, Radovan Jelašić, od početka godine devizni priliv od kredita i donacija, iz međunarodnih finansijskih ili političkih ustanova - osim 147 miliona dolara iz MMF-a koji, međutim, idu u devizne rezerve i čak možda više koštaju nego što koriste - praktično je bio ravan nuli. Reč je, da ne bude zabune, o aranžmanima koji su davno ugovoreni, čija je realizacija već bila započela, ali je posle prekinuta. Uglavnom zbog toga što Srbija nije ispunjavala uslove predviđene tim ugovorima. Dakle, ni dolara iz Svetske banke (šta više njoj je isplaćeno 23 miliona dolara na ime ranijih dugova) ni evra iz Evropske unije i evropskih finansijskih institucija (EBRD itd), a računalo se, sveukupno, na gotovo 145 miliona "malih zelenih" (uglavnom za finansiranje budžetskog deficita). Takođe, u republički budžet nije ušlo ni dinara iz privatizacije (a planirano je 16 milijardi), zbog čega sad Vlada brže, i više, nego što bi trebalo troši svoje depozite (koje su, nek se zna, ostavili njeni prethodnici). Pored toga, država svoje finansijske probleme rešava i zaduživanjem na finansijskom tržištu, tj. prodajući svoje hartije (obveznice) uz vrlo visoku kamatu. Zbog toga se poslovne banke žale da im se država meša u posao, jer nudi mnogo povoljnije uslove od njih, što, kažu one, može jer sredstva (za tako visoke kamate) obezbeđuje iz fiskalnih izvora, tj. poreza koje plaćaju firme i građani.
Ima li ovaj omnibus neku poruku. Devetog jula, dakle čim malo prođe izborna groznica, Ekonomist organizuje okrugli sto na temu "Šta da radi (n)ova vlada: ekonomske pretpostavke političke stabilnosti i(ili) obrnuto". Ne pominjemo to sad da bi reklamirali sopstveni skup, mada ni to nije ništa nelegalno ni neligitimno, a ni samu temu, računamo, ne treba nešto posebno opravdavati i obrazlagati. Jednostavno, nema sumnje, iz današnje perspektive gledano, da će to biti priča koja će dominirati Srbijom narednih meseci. Bez obzira ko pobedi na izborima. Iako, naravno, nije svejedno.
Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.
Komentari 0
Pogledaj komentare