Duh tajne večere

Čovek koji se brani može da govori šta želi umesto istine. Čovek koji spaljuje drogu može da spali bilo šta umesto nje, a posle da je preda patriotskom izvoznom odredu. Pioniri srpske demokratije koji su uhapsili 12.000 ljudi uživaju zasluženu slobodu. Niko ne zna kako se to dogodilo: pohvatali su toliko grešnih

Da li smo samo to čekali? Legija je progovorio i njegova priča pred sudom je beskrajna legenda o našem propadanju. „Neprijatelj br. 1” je umesto strašila postao najveći junak sopstvenih stripova i usputna žrtva teškog vrednosnog sloma. Da toga nije bilo, Ulemek se nikada ne bi popeo do najviše stepenice u bilo čemu.

Danas je Milorad Ulemek prva medijska zvezda. On je u zasenak bacio sportiste, glumice i pevačice, njegova jednosložna epika je razorna po sve režime koji su ga stvarali. Sada postaje jasno kako je Ulemek proizveden u Legiju i šta se dogodilo pa je on od sluge relativno uskih vidika probao da se izdigne iznad svojih tvoraca. A zašto i ne bi probao? Čovek je ipak umeo da gleda, pa je video kako moć grabe zapušteni palanački politikanti, uzgajivači kokošaka, repe i konoplje, polupismeni referenti, pa sitni i ograničeni službenici. Siromašni studenti i galamdžije, zapuštene kreature, neuspešni kelneri i lumpenproleteri koji su iz raspadnutih patika direktno uskočili u skupe džipove.

Shvatio je da mali lopovi i ulične kabadahije, secikese i majstori na tri šibice iznenada postaju krupni gangsteri i poslovni moguli, prijatelji generala i ministara i njihovi savetnici. Društvo za važne državne prilike, skoro savršena elita za tranziciju. Šta je Legija gori od njih? U takvom vrtu on je slobodno mogao da vidi sebe kao gazdu, jer je svoje nove gospodare, sa retkim izuzecima, poznavao još kad su nosili pocepane gaće.

I danas, kad je skinuo uniformu i obrisao ratničku boju s lica, Ulemek brine o otadžbini. Nije dozvolio da njegova izjava bude deo prljavog političkog obračuna. Mislilo se da čovek suviše zna i da bi njegov glas mogao nekima da naudi a drugima da pomogne. Svoju ulogu „neprijatelja br 1” Legija je stavio na probu. Želeo je da kaže koliko su kumovi bili nemaštoviti. Želeo je da kaže da će u izboru prijatelja države i onih koji su je temeljito poharali tek biti ćeranja.

Dakle, to je onaj fenomen iz narodnog predanja o sekiraciji za Srbiju i njenu stabilnost – „Brine se kao robijaš za državu”. Ta vrsta pažnje za ovdašnje prilike ne može preterano da šteti, ma koliko bila čudna. Ulemek pri bežanju nije imao u vidu samo opstanak otadžbine, nego je među lovcima na glave u „Sablji” sačuvao familiju i pomno brinuo o velikoj kući i sitnoj deci. Mora se priznati da je izabrao relativno dobar, malo izanđao, ali delotvoran melodramski model. Kakav razbojnik i ubica, čovek sa takvim srcem! U šahtu mu je hranu donosio dečak sa biblijskim imenom: njegov posinak Luka. A Ulemek se po retkom martovskom snegu prikrada noseći metlu, ogrnut belim čaršavom. Prvo lice sa poternice, čovek-duh u Filmskom gradu lebdi nad odredima žandarmerije. Tu nema ni života ni smrti, opstaje samo patetični mit o ratniku i beloj posteljini.

Eto nama novih emotivnih lomova. Inače je narodna milicija neke važne podatke i priznanja sabrala uz pomoć plastične kese. Ili priznaj, ili više nema disanja! I kako čovek da odbaci takvu ponudu? Svakom režimu je bio potreban žrtveni ovan kojim će biti opravdana velika saplitanja. Legija verovatno zna da su dokazi protiv njega uglavnom „u sferi uverenja”. A ono dolazi iz idiotske analogije, toliko pogubne u policijskom zanatu: „Ko bi drugi ubio premijera ako ne on!”

Neko drugi, ili baš on? To će (verovatno) reći sud, ili će kazati da ne zna. Ulemek će u tom slučaju biti tranziciona verzija Georgija Dimitrova: on nije palio po Srbiji nego je državu pazio, on nikoga nije ubio. Ko je to činio – nije njegovo da zna, ako već ne zna onaj kome je posao da se bakće sa istinom. Da nije to delo istog onog odreda koji je njegovu glavu već sanjao na sečivu sablje? To je u dugoj priči koja ga je iscrpla verovatno želeo da kaže Legija.

On je govorio o zaverama, tajnim večerama i krijumčarenju droge, velikim količinama para koje su olako razbacivane okolo. I konačno o bahatosti opskurnih marginalaca kojima je moć udeljena u nastupima kabinetskog milosrđa. I sad da vidite koliko je Ulemek duhovit. Većina ljudi koje je on prozvao „iskidala se od smeha!” Posebno Čedomir Jovanović. On kaže da se slatko smejao, i još mu je smešno. Ali, zašto? Samo zato što ga je Legija povezao sa tajnom večerom u „Krmivoproduktu”.

Ko je tu bio Juda, tek će se čuti, ako je tajne večere uopšte bilo. Ali, vidite sad kako se brane prozvani. Prvo kažu da takve budalaštine uopšte ne treba komentarisati. A onda raspale po Legiji. Kao, ko će još verovati takvom razbojniku i ubici, kako reče jedan iz galerije tih zanimljivih fizionomija. Kaže da svi inače znaju ko je Legija. A nikada ga lično nisu videli.

Ta gomila razvlašćenih statista ga je bolje poznavala od svih nas. Čak ga je čuvala kao jednog od velikih junaka svoje pobede, od zakona i uredbi, tvrdila da je u pravo vreme pretrčao na stranu naroda, to jest kod njih, gde su oni, kao, uvek bili. On im je dopustio da mu se dive, za njih je verovatno radio najgore poslove, kojima ta elita Srbije nije bila dorasla.

Opčinjeni Legijom, oni nisu razumeli kako ih on realno ceni tako što ih potcenjuje, i možda dolazi do svojih najgorih ideja gledajući pred sobom karikaturalnu verziju novih gospodara Srbije. Možda je pred njihovim biografijama došao na pogubnu ideju da ih smeni tako što će ih rasterati, jer je Đinđić suviše kasno video ko ga sve steže za grkljan. Šta ako je on, iz svog mrtvog ugla, tako video najvažnije patriotske zadatke za sebe i svoju privatnu gardu?

Ljudi koje je Ulemek prozvao brane mrtvog premijera, gradeći mu kultni postament od najgoreg materijala. Misle da su uverljivi i da će ih javnost sačuvati od vezanog Legije. Bacaju se na Ulemeka kamenjem kad on više nije u stanju da ih lično prepadne, već može nešto mnogo gore: da govori o njima.

Zašto je, inače, Karleuša uništavao drogu zatečenu u sefovima banke. To nije posao policije, već suda. I šta je bilo one „patriotske” večeri među kokoškama, kad se većalo o tome da drogu treba prodati Zapadu zato što nas je tukao.

Čovek koji se brani može da govori šta želi umesto istine. Čovek koji spaljuje drogu može da spali bilo šta umesto nje, a posle da je preda patriotskom izvoznom odredu. Pioniri srpske demokratije koji su uhapsili 12.000 ljudi uživaju zasluženu slobodu. Niko ne zna kako se to dogodilo: pohvatali su toliko grešnih Srba, a promakao im je samo jedan zbog koga su sve i započeli. I što je još teže, taj sada priča bez prestanka. Živa usta pa govore. A lepo su mogli da ga stignu 13. marta prošle godine, dok je na Ceraku vejao sneg.