Skladišta neobezbeđena prete požari i izlivanje

Procene da u Srbiji godišnje ima 460.000 tona hemijskog i medicinskog otpada, koji završi na brojnim domaćim smetlištima, u kontejneru ili u "privremenim" fabričkim skladištima, nagnale su vlast da, po završetku projekta, traži lokaciju za gradnju republičkog centra za preradu.

U Upravi za zaštitu životne sredine upozoravaju da, uprkos tome što se narod nakostreši i na sam pomen centra za tretman opasnog otpada, nacija mora da shvati da je po zdravlje građana opasniji život kraj hemijske fabrike, nego u blizini postrojenja za preradu njenog otpada.

- Domaća hemijska industrija svoj otpad danas izbacuje u obližnju kanalizaciju ili reku, skladišti ga u "privremenim" stokovima koji služe prema potrebi - od 10 do 20 godina. Skladišta su uglavnom slabo obezbeđena, pa postoji stalna opasnost da se burići izliju ili otpad zapali - kaže načelnik Odeljenja za integralnu zaštitu životne sredine Željko Pantelić, nabrajajući fabrike po Beogradu koje otpad skladište u svom krugu - "IMT" se nalazi na 300 metara od obližnjih kuća, fabrika boja "Duga" je u samom centru grada. Najveći deo ovog opasnog otpada su emulzije od mašinske obrade (260.000 tona) koje uglavnom završe u vodotokovima, iako postoje postrojenja za ultrafiltraciju u rakovičkom "21. maju". Iskorišćenog motornog i hidrauličnog ulja ima oko 100.000 tona godišnje, a ono zbog problema u prikupljanju ne odlazi na preradu u rafineriju u Krnjači, već u prirodu.

- Nismo se poslužili ni iskustvom okolnih zemalja koje iskorišćeno ulje spaljuju u cementarama i tako štede druge energente - kaže Pantelić, napomenuvši da je cementare lako osposobiti i za spaljivanje guma koje se nezadrživo gomilaju po divljim deponijama širom Srbije.

Ostaje, dakle, oko 100.000 tona opasnog otpada koji treba da se preradi i odloži prema propisima EU. Od toga oko 10.000 tona čini potencijalno infektivni medicinski otpad. Pošto postrojenja za njegovu preradu nema, on se zajedno sa ostalim đubretom odvozi na gradske deponije. Medicinski infektivni otpad ne može da se izvozi - jedno vreme može da se drži u frižideru, ali ne večno, tako da na kraju ipak završi u životnoj sredini.

Jedino rešenje, kažu u Upravi, jeste izgradnja republičkog centra za tretman opasnog otpada koji bi se pravio u tri faze. Izgradnja bi koštala oko 100 miliona evra i trajala bi oko dve godine. Za prvu fazu, izgradnju postrojenja za fizičko-hemijski tretman i deo deponije, 14 miliona evra već je spremila Evropska agencija za rekonstrukciju i razvoj. Treba još naći lokaciju sa pogodnim geografskim položajem (da nije blizu izvorišta, da nije na plavnom području, da je blizu velikih saobraćajnica). - Posle tretmana, ostaci otpada se mešaju u cementne blokove koji se slažu na deponiju, osiguranu od prodora vode. Neorganiski hemijski otpad - muljevi od glavanizacije, baze, kiseline idu na fizičko-hemijski tretman, a organski hemijski otpad - rastvarači, otpadne boje, lekovi sa isteklim rokom trajanja, mulj iz rezervoara sa naftnim derivatima ide u spalionicu - objašnjava Pantelić.

Ovakve fabrike su izgrađene širom Evrope - efikasno uklanjaju opasan otpad, deponije ne smrde, ne mogu da se zapale i ljudi žive u njihovoj neposrednoj blizini. Takva fabrika izgrađena je na dvadesetak minuta vožnje od Ženeve i na 500 metara od prvih kuća u seocetu Šenevje.

Naš centar bio bi izgrađen na 50 hektara i zaposlio bi oko 200 ljudi. Fabrika bi ostarivala prihod od oko 9 miliona evra, čak i ako je cena prerade 50 odsto niža od evropskih cena. Visoka profitabilnost omogućuje da se 30 odsto otpada koji danas leži po skladištima propalih preduzeća preradi besplatno.

- U troškove rada domaćih preduzeća ubuduće moraju biti uračunati i troškovi prerade otpada. Ukoliko to ne učine, fabrike će morati svoj otpad da izvezu na Zapad, što je neuporedivo skuplje, ili da ga privremeno uskladište, ali po važećim propisima - samo na šest meseci, a ne na dve decenije kao što su dosad radile - upozorava Pantelić.