Bogatstva nedaleko od prestonice

Turistička organizacija Beograda organizovala je promotivni izlet za predstavnike medija i turističkih agencija koji je zbog svoga specifičnog karaktera nazvan "Eko Etno". Simpatično koncipiran jednodnevni aktivni odmor osmišljen je u cilju obogaćenja izletničke ponude i produžetka boravka gostiju u Beogradu. Ovaj celodnevni izlet ispunjen druženjem i uživanjem u prirodnim lepotama severne Mačve obuhvata posetu Srpskom muzeju hleba "Jeremija" u Pećincima, specijalnom prirodnom rezervatu Zasavica i etno kući u Sovljaku.

Muzej hleba "Jeremija" pruža posetiocima edukativni pohod od zemlje do hleba. Muzej je delo slikara Jeremije, nalazi se u selu Pećinci i nastao je kao rezultat njegovog dugogodišnjeg istraživačko-sakupljačkog rada. U muzeju se nalaze tri stalne zbirke, zbirka oruđa za obradu zemlje, zbirka predmeta koji su se koristili za pripremanje hleba i zbirka hlebova svrstanih po grupama. Od osnivanja 1995. do 1. marta 1998, kada je zvanično otvoren, Muzej je radio eksperimentalno. Muzejski fond formira oko 2000 muzejskih predmeta razvrstanih u etnografsku arheološku i likovnu zbirku.

- Sedamdesetih godina sam otišao iz Beograda u selo, a ‘95. sam osnovao Muzej. To je prvi porodični muzej kod nas. Mnogi predmeti nisu konzervirani, kako bi na njima ostali tragovi ljudi koji su ih koristili. Potrebno je udostojiti te predmete. Kada se uhvatite za neka od ovih oruđa, kao da dodirujete pretke - kaže slikar Jeremija.

Posetioci su imali priliku da vide razvojni put rala i plugova, jarmove za volove, a najzanimljivije je bilo slušati Jeremiju kako objašnjava deci iz vrtića, koja su boravila u poseti Muzeju, proces nastanka brašna i hleba.

- Nekada davno dok nije bilo kombajna postojale su ove mašine, ručne vršalice - priča Jeremija dok demonstrira deci kako radi stara mašina za vršenje. - Onda smo dobijali ova mala zrnca od kojih se pravi brašno. Onda su ljudi da ne bi razbijali zrnca žita kamenom izmislili ovaj veliki kameni točak koji se zove žrvanj - nastavljao je priču Jeremija, a deca su se utrkivala ko će da bude bliži da vidi šta to radi "čika slikar".

U Muzeju je izloženo i 96 vrsta različitih hlebova. Osim "alata" za pripremanje hleba, Jeremija je izložio i svoje slike koje predstavljaju autentične motive koje je pronalazio po selima u Srbiji, pa osim umetničke, imaju i etnografsku vrednost.

Iz jedinstvenog Muzeja hleba, gosti Turističke organizacije Beograda, nastavili su luksuznim Lastinim "dabl dekerom" prema specijalnom rezervatu prirode - Zasavici.

Goste je na vidikovcu sačekao domaćin, upravnik rezervata Slobodan Simić koji je uspešno odigrao rolu turističkog vodiča.

- Kada me pitaju kako se slažem sa meštanima, ja uvek slažem. Šta da im pričam - družimo se mi, ali po sudovima. Jedan komšija je jednog radnika udario veslom - kaže pričljivi punački domaćin, ne izostavljajući da kaže da se dva puta ženio i da ga žene obožavaju.

Posetioci su posluženi iriškim Bermetom, pićem od 16 odsto alkohola, slatkastog ukusa koje se pravi od vina, 15 vrsta trava i suvog grožđa. Uz piće, meze i starogradsku muziku priča o Zasavici je mnogo zanimljivija.

Šira javnost se za ovaj rezervat prirode zainteresovala u aprilu, nakon naseljavanja 30 dabrova koji su stigli kao poklon bavarske vlade. Jednog dabra nenaviklog na srpske puteve pregazio je automobil, kada se udaljio od svog prirodnog staništa. Iako su gosti želeli da vide dabrove, to im nije pošlo za rukom, jer kako kaže upravnik rezervata, životinja je to, boji se čoveka. Posetioce je, zato, "zabavljala" jedna porodica labudova - mama labud, tata labud i sedam labudića. Labud Đole je kao pravi muškarac, puštanjem čudnih šumova i ispravljanjem vrata, upozoravao na opasnost svakoga ko se suviše približi ženki ili labudićima.

Posle odmora na vidikovcu grupa je krenula na kratko ekološko krstarenje brodićem "Umbra" po Zasavici. Dok se brod provlačio između rečnih trski, sa palube su dolazili izlivi oduševljenja repertoarom Zasavice. Među biljkama najviše pažnje privlačili su prelepi žuti i beli lokvanji. Nekoliko vodenih zmija je preseklo put "Umbri". Pojava ptice gnjurca je izazvala smeh na palubi. Kada su brodske mašine utihnule, za trenutak su se svi utišali, a buku motora zamenio je orkestar najrazličitijih ptica, cvrčaka, žaba kreketuša.

- Zasavica je prirodni rezervat prve kategorije i, nravno, pod zaštitom je države. Meštani su je od davnina zvali barom, a pod tim imenom je i danas jedino znaju. Vidite u vodi ove biljke monofite. One će za nekoliko dana da budu još gušće tako da kada prolazimo ovuda propeler kao da prolazi kroz gustu čorbu - kaže Simić predlažući da se okupamo.

Bujni biljni pokrivač korita ove rečica na pojedinim mestima toliko usporava njen tok, da se čini da ona uopšte ne teče. Priroda je na ovom mestu, prema rečima vodiča, omogućila opstanak raznovrsnom biljnom i životinjskom svetu.

Inače, rečica Zasavica je duga 33 kilometra, teče severnom Mačvom i južnom Vojvodinom. Izvori ove neobične reke raspoređeni su duž celog toka i napajaju je svežom i bistrom vodom. Da bi raznovrstan biljni i životinjski svet bio očuvan, sama Zasavica i njeno priobalje površine 671 hektar stavljeno je pod zaštitu države 1997, kao prirodno dobro od izuzetnog značaja. Riba umbra krameri u narodu poznata kao mrguda je prirodna retkost i u Srbiji živi samo u Zasavici. Ova reka sa svojim priobaljem utočište je za oko 200 vrsta biljaka, 120 vrsta ptica, 21 vrstu ribe, a toliko vodozemaca i gmizavaca. Zasavicom je nekada tekla Drina, a onda Sava kada je i Sava napustila korito Zasavice ova rečica je nastavila da teče za Savom, a tako je i dobila ime.

Posle obilnog ručka na vidikovcu (domaćini su novinare ugostili sa četiri toliko mala praseta, da bi slučaj sigurno zainteresovao Društvo za zaštitu životinja) grupa turista je tromo krenula na svoje krajnje odredište - etno kuću u Sovljaku.

Etno kuća u Sovljaku predstavlja priču o načinu života i tradiciji na području Mačve područja gde su se odigrali značajni događaji u srpskoj istoriji na početku devetnaestog veka.

Branislav Stanković, stručni saradnik etno art centra u Sovljaku, kaže da je Sovljak najmanje selo u Mačvi. Prema njegovim rečima, etno kuća je otkupljena od porodice Vučetić, a poslednji put je rekonstruisana 1893. posle velikih poplava. U dvorištu kuće je vajat, hlebna furuna, mlekar, vozni park sa fijakerom i saonicama, a sama kuća ima gostinsku sobu, kuhinju i domaćinsku sobu. Dvorište ove kuće koristi se i za dve letnje manifestacije - Mačvansko slikarsko naselje i Hajdučke večeri. Autentičan enterijer sa razbojem, preslicom, sinijama na posetioca deluje kao svojevrstan vremeplov koji vraća u vreme boja na Mišaru, Čokešini, Zasavici i seća na nekadašnje poznate stanovnike ovog područja vojvodu Stojana Čupića poznatog i kao Zmaj od Noćaja, Hajduk Stanka ili Zeku Buljubašu.

Izleti poput ovoga čekaju da se nađu u ponodi turističkih agencija, a zasigurno će u mnogome doprineti da Beograđani i gosti prestonice slobodno vreme provedu učeći o prošlosti i uživajući i prirodnim lepotama.