Anatomija mržnje

Aktuelne teorije zavere su opasnije, jer kandidati za srpskog domaćina na sve strane rasturaju poslednje ostatke demokratskog ugleda. Danas je Milorad Ulemek popularniji od svih njih zajedno

Imali smo obećanje da ćemo živeti u dosadnoj zemlji. Tako je govorio Koštunica kao harizmatični lider demokratskog prevrata. Na stadionima se pevalo: „Koštunice, Koštunice, spasi Srbiju iz ludnice”. Isti navijački hor je u masovnom verbalnom deliktu navodio tadašnjeg vožda Slobu na suicid.

Nije vredelo. Danas navijači ne pevaju songove koji imaju zrelu političku težinu, ili bar ciničnu samoubilačku preporuku. Oni se uglavnom tuku bilo kojim povodom i lome sve što im padne šaka. Njima nije dosadno, jer su sa svojim vršnjacima budućnost Srbije. Ali, mora da im je teško, ili se smeju, ili se čude, ili se vraćaju spasonosnom pivu kad vide srpske velikaše kako im kroje sudbinu.

Istorija Balkana puna je navijačkih predskazanja: oni su iz rulje pretvoreni u javno mnenje, njihovi su jurišnici bili najokrutniji ratnici paravojski. Galama na stadionu može biti jasan politički stav, čak i kad nema dobre artikulacije, ili je ona osenčena vulgarnošću i pijanim primitivizmom.

Ali, u Srbiji više nema takve političke energije na stadionima. Tamo ima svega osim publike, navijači se okupljaju kao manje divlje grupe, koje će prepadati okolinu destrukcijom čije povode često i ne žele da shvate. Političko prostaštvo, koje je uzgajano kao sirovi i brutalni odgovor na stvarnost, vinulo se u elitu.

Kandidati za predsednika Srbije imaju veliki problem. Svi odreda žarko žele da ih javnost vidi boljima nego što jesu. Na našu žalost, oni su takvi i tu je teško bilo šta popravljati. Kampanje su zasnovane na potrošenom stereotipu prljanja. To bi značilo, ako nemaš dovoljno vrlina bar ukazuj na mane protivnika koje će ga dovesti do očaja.

Otkrivanje najgorih osobina kod drugih kandidata može biti manje ili više delikatno. Živimo u malom selu i svi se poznajemo. Ovde samo loša vest stigne da obraduje čaršiju. I zato je umesto dobrog političkog programa bolje imati kofu blata i druge nemile supstance kojima valja izdašno polivati protivnika. I to tako da voda i sapun tu budu nemoćni.

Lične uvrede, koje su u vezi sa izgledom, pameću i mentalnim statusom familije, nekako su proćerdane u ambijentu propasti. Sada je na delu upotreba i zloupotreba zločina i pokušaj da se „legitimna” predizborna laž neprekidno presvlači u ružičasto devičansko rublje, a protivnik čarobnim rečnikom pivnice pretvori u moralnu grdobu. Kolektivni pobednik nad Miloševićem davno se raspustio na nesložne i sterilne interesne grupe, koje nemilice rasipaju međusobnu mržnju.

Njima je vlast važnija od sudbine države. Žele da imaju moć, makar sve drugo propalo. Sa njima sve i propada. I sada je, umesto budućnosti Srbije, ubistvo srpskog premijera najsnažniji izborni adut. U novi politički rečnik se ustalila osobena makartističko-ždanovistička retorika. Vratile su se i nepodnošljive teorije zavere i razrešenja tipa Gorana Matića.

Uzgred, Matić je bio familijarni spiker, čije su fantazmagorije mogle da budu šarmantno glupe i koje su konačno rušile Miloševića. Režim, koji je Matić branio nastupajući javno, jednostavno je morao da se raspadne usled zaljubljenosti u svoje maloumne utopije.

Aktuelne teorije zavere su opasnije, jer kandidati za srpskog domaćina na sve strane rasturaju poslednje ostatke demokratskog ugleda. Danas je Milorad Ulemek popularniji od svih njih zajedno. Oni svi zajedno sa Nikolićem, koji je deo Matićeve ksenofobične prošlosti, uspeli su da stvore i sačuvaju takav sistem vrednosti. U njemu se sa margine i bez objektivnog ličnog značaja stiže na sam vrh.

Za ostvarenje američkog sna potreban je uspeh. U Srbiji je dovoljna bezobzirnost i slom svakog etičkog merila. Zašto je izborni štab Maršićanina napisao onakvo saopštenje? To je savršena, sažeta hrestomatija političkog pogromaštva, za koje se ne zna odakle, u stvari, stiže. Da li iz štaba kandidata, iz vladajuće stranke, ili je to ipak misaono delo šarene vladajuće oligarhije?

Taj pamflet je žustro branio generalni sekretar vlade, koji ipak i pored svojih nadnaravnih sposobnosti, nije „homo tripleks”: dakle visoki službenik premijerovog kabineta, partijski čovek „uz koleno” i mislilac izborne komande. Mora da su ti ljudi pomešali neke stvari, dokazujući ponovo hipotezu o diktaturi prosečnih. Ili čak one kategorije umetnika koji su koji stepenik ispod njih. Lako je pisati pamflete zbog kojih se gube izbori, teško je od ovih sačiniti predsednika.

Likvidacija srpskog premijera je poraz čitave koalicije DOS. Demokratska stranka Srbije nema mogućnosti da utekne od svog dela greha za divlje stanje u Srbiji. I njeni kadrovi, koji su uzdignuti do službe najvećih tajni, ili su nedavno rehabilitovani političkom odlukom ukinutog vojnog suda – imali su svoje istaknuto mesto u srpskom demokratskom posrtanju.

Prethodna vlada je pala zbog halapljive gramzivosti njenih službenika i nedostatka pameti na važnim mestima. Dakle, još nije jasno da li nas u bedu bacaju glupaci ili lopovi. Ili možda njihova koalicija, koja proizvodi haos, a protiv nje nema leka. Pred nama su važna lica iz domaćih eskadrona smrti, ali ne znamo ko su njihovi gospodari. Pisac onog izbornog saopštenja tvrdi da pouzdano zna i da će reći. A onda da zna i da neće reći, jer to nije njegov posao.

Konačno ćemo saznati da ništa ne zna i da ga se to ne tiče, nego da samo i jedino, danju i noću, misli o budućnosti Srbije. Nikome neće odgovarati zašto je to izmislio, niti zašto je zaćutao ako zna.

Za navijače i glasačko telo, pivska industrija proizvodi sve veće flaše. Šta misli premijer, jesmo li postali dosadni sami sebi živeći stalno u predizbornom vremenu? Koštunica je ponovo imao priliku da izvuče državu iz one ustanove gde pacijenta dugačkim rukavima vezuju za krevet. Nije mu se dalo, zato što skoro ništa više ne zavisi od njega lično, koliko od njegovog tugaljivog smisla za kompromis. A on je svoje resurse u operativnom popuštanju „potrošio”, nesmotreno dopustivši da mu osporenu odlučnost čuvaju Mihajlov i Maršićanin.

Iz drugog plana sigurno stiže Bogoljub Karić, čovek koji je uspeo da se obogati ovde i usred bede stvori mit o balkanskom Eldoradu. On je simbol za tumačenje srpskog sna: valja uporno raditi i stvarati. To je misao koja mora da razveseli armiju siromaha bez radnih mesta. Možda je Bogoljub njihova daleka šansa. Novi tip političara, koji kao bogat čovek stiže na veliku scenu, tražeći za sebe i političku moć.

Ovde je uglavnom bilo drugačije: marginalci su dobijali vlast, a zatim se obogatili i svima smučili zbog svoje alavosti. Ali, izgleda da je svejedno: moć i bogatstvo idu zajedno. To je i logična i nastrana veza, puna strasti i mržnje. Zašto bi inače ovde bila otvorena berza ljudi a oko prestola bilo toliko zločina, i zašto bi se kandidati za tron tako krvnički svađali!