Traženje etičkog kompasa

Stvaran problem jeste u tome da li su novinari spremni da se, u ime etičkih pravila i standarda, odreknu dela moći koju poseduju (a ne prepoznaju)

Ispitivanja javnog mnjenja u Sjedinjenim Državama, zemlji u kojoj je sloboda štampe na najvišem mogućem nivou, ukazuju na činjenicu da u 1988/1989. polovina Amerikanaca nije verovala medijima, odnosno da je smatrala da su vesti i izveštaji puni predrasuda, što novinare, neposredno posle advokata, svrstava na vodeće mesto liste entiteta čiji su etički standardi na najnižem mogućem nivou. U našem regionu kritički stav javnosti u odnosu na medije nešto je blaži.

Na osnovu nekih studija samo jedna četvrtina građana ne veruje medijima, jedna četvrtina je neutralna ili ne može da proceni njihovu objektivnost, dok medije kojima veruje može da navede jedna polovina.

Ove brojke nameću sledeći hipotetičan stav: ako mediji nastave svoj kompas da usmeravaju ka vladi ili opoziciji i sa javnošću komuniciraju površno, neodgovorno ili čak vulgarno, lako bi moglo da se dogodi da se pridružimo u ovom pogledu većini nezadovoljnih Amerikanaca.

Ipak, savršena komunikacija ne postoji.

Novinari moraju da budu svesni da navika čitanja novina, slušanja radija i gledanja TV programa danas postaje anahronizam. Javnost je podeljena i menja se u skladu sa ukusom modernog potrošača. Multiplikacija medija ne podrazumeva samo broj, već i alternativni izvor informacija. Ukoliko je nepartijska opredeljenost imperativ za radio i televiziju, onda je upravo zato za štampu nepartijski stav moralna obaveza prema čitaocima i racionalno zasnovanoj finansijskoj politici.

Po svojoj prirodi, partijski orijentisane novine imaju politički odabranu publiku, dok se nepartijski listovi obraćaju globalnoj čitalačkoj publici (po definiciji brojnijoj od partijski orijentisane), koja sama odlučuje da li da kupuje određene novine. Važna uloga i značaj stiču se zahvaljujući navici, psihološkom odnosu, odanosti čitalaca, a ne zbog otvorene ili prikrivene partijske orijentacije novina.

Tačno je da se novinari u različitim političkim i kulturnim sredinama razlikuju po odanosti svojoj struci, društvenom statusu, etičkim ciljevima, standardima kvalifikacije, autonomiji i odgovornosti. Sa stanovišta kvaliteta ili pre novinarskih specifičnosti, u istoj meri se doprinosi društvenoj, a posebno političkoj strukturi u kojoj se obavlja novinarski posao. Ovo je zbog toga što je novinarstvo (kao pozadina svakog modela demokratije) tesno povezano sa političkom i ekonomskom sferom.

U specifičnoj simbiozi sa okruženjem, kategorizacija novinara na reportere, kolumniste, esejiste i uvodničare postaje gotovo irelevantna, mada oni prvi u stvari jesu poslednji na listi „istinskih” novinara. Bez obzira na grupu kojoj pripadaju, svi oni se susreću sa ozbiljnim problemima prilikom informisanja: oni to znaju, ali ne prave razliku između činjenica i mišljenja, pa čak i ne pokušavaju prvo da daju izveštaj, a potom da komentarišu.

Navešću samo jedan deo takozvanog „idealnog kodeksa” kategorije etičkog novinarstva koju je dao finski istraživač Lars Brune:

„Budite iskreni i poštujte istinu, status, integritet i prava svakog pojedinca, držite se činjenica bez obzira na to koliko su neprijatne; ne generalizujte – budite odgovorni u pisanju i fotografisanju; ne pišite protivno svojim stavovima; razmišljajte, proučavajte, proveravajte i zapamtite da svojim ponašanjem predstavljate svoju profesiju.”

Problema nema ukoliko novinari stoje iza svojih etičkih stavova.

Stvaran problem jeste u tome da li su oni spremni da se, u ime etičkih pravila i standarda, odreknu dela moći koju poseduju (a ne prepoznaju) ili je sebi pripisuju ili im je drugi pripisuju.

Ako jesu spremni na to, onda će se odgovornost, znanje i etičko ponašanje samo po sebi nametnuti. Novinarski profesionalizam ne podrazumeva prazne priče na papiru. U tom slučaju reč je o antitezi – amaterizmu, površnosti, subjektivizmu i zaštiti od spoljašnjih i unutrašnjih pritisaka.

Stoga, mediji informišu, objašnjavaju, ubeđuju, ohrabruju interakciju, označavaju status, podstiču javnu debatu, formiraju mišljenje, pomažu u socijalizaciji, pa čak i doprinose oslobađanju od tenzije, stresa i šoka od modernog načina života i daju mogućnosti za relaksaciju, opuštanje i rekreaciju.

Broj nezadovoljnih medija je veliki, kao i broj novinara koji mogu objektivno da utiču na promene. Oni gotovo da predstavljaju jednu malu armiju.

Broj građana nezadovoljnih medijima čak je mnogo veći. U trenutku kada mediji budu pružili nešto više od jednosmerne komunikacije, to jest stvore sistem učestvovanja koji omogućava građanima da im aktivno odgovore, napraviće korak napred ka ostvarenju demokratskog ideala: dvostranoj komunikaciji.

Etičko pitanje važno je za medije u svim zemljama ovog regiona, osim Slovenije. Ono se tiče izveštavanja o etničkoj napetosti i problemima u glavnim medijima, kao i pitanja manjinskih medija. Mediji su obično etnički odvojeni.

Ovo je posebno slučaj u zemljama posle konflikta, gde je rat stvorio dublje podele između etničkih grupa, kao i jače tendencije ostajanja u okviru „sopstvenih” medija. U takvim zemljama sa velikim brojem manjina, mediji na njihovim jezicima mnogo su češći i mnoge manjinske medije podržava vlada, što je slučaj u Makedoniji, Bugarskoj i Rumuniji. U većini zemalja manjine takođe imaju pristup državnom radiju i televiziji, koji su obavezni da daju određeni broj sati programa na jezicima manjina.

Mediji ne izveštavaju dovoljno o ljudskim pravima. To je činjenica. U tom smislu ima nekih inicijativa, ali one ostaju previše ograničene. Ono što može da se zapazi jeste da se o kršenjima ljudskih prava uglavnom samo izveštava, ukoliko se tiču članova iste etničke/nacionalne grupe kojoj pripada i određeni medij. Sa većom etničkom mešavinom u sastavu medija i ozbiljnijim shvatanjem značaja ljudskih prava kao generalnog koncepta, osnove demokratije i građanskog društva, ovaj problem bi ipak mogao da se prevaziđe.

Mediji više moraju da izveštavaju o etničkoj i kulturnoj raznolikosti da bi javnost informisali o kulturnoj i životima „drugih”. Ovo je jedan od najvažnijih zadataka medija – da doprinose zajedničkoj toleranciji i razumevanju tako što će izveštavati o karakteristikama i problemima drugih etničkih/nacionalnih zajednica.

Jedan od vodećih eksperata za medije u jugoističnoj Evropi, Rosen Milev, direktor Balkanske asocijacije medija u Sofiji, ističe da reforme u medijima treba da vode do „nove kulture komunikacije koja za cilj nema reprodukciju neprijateljstava, već suprotno tome, pokušaje da razreši samu suštinu konflikata tako što će ’drugima’ dati ista prava kao i ’sebi’”.

*Specijalni izaslanik medijske
grupacije VAC za Jugoistočnu Evropu