Vlasnici utiču na cenu

Akcionari svuda u svetu, pa i u Srbiji, imaju mogućnost da unapred odrede cenu po kojoj žele da prodaju svoje akcije, navode eksperti Beogradske berze, demantujući na taj način zablude onih koji tvrde da je novom berzanskom regulativom i Zakonom o tržištu hartija od vrednosti ukinuta mogućnost vlasnicima akcija da unapred odrede cenu ispod koje ne žele da prodaju svoju hartiju.

Trgovanje na Beogradskoj berzi u ovom trenutku obavlja se po metodi preovlađujuće cene i po metodi kontinuiranog trgovanja, pri čemu obe metode dozvoljavaju vlasniku hartija od vrednosti da svoju hartiju od vrednosti ponudi na prodaju po bilo kojoj ceni koja mu se učini adekvatnom.

„Limit cena” – brana od rasprodaje

Nalog za trgovanje koji se izdaje brokeru, ukoliko je dat na takozvanu „limit cenu”, uvek sadrži podatak o iznosu ispod kojeg prodavac ne želi da proda svoje hartije.

Čak i kada je reč o takozvanoj tržišnoj ceni, navođenjem „limit cene” u nalogu unapred se zna da ona ne može biti niža od 20 procenata u odnosu na berzansku vrednost akcije na prethodnom trgovanju.

Međutim, da li će akcionar moći da proda svoj kapital po traženoj ceni zavisi samo od toga da li postoji zainteresovani kupac, što znači da odnos svih naloga ponude (cena i količina) kao i svih naloga tražnje formiraju tržišnu cenu hartije od vrednosti.

To, u stvari, predstavlja suštinu svakog trgovanja, pa i berzanskog, s obzirom na to da omogućava svakom akcionaru da aktivno, u skladu sa informacijama koje poseduje, učestvuje u formiranju cene hartija od vrednosti čiji je vlasnik.

S druge strane – Beogradska berza, kao jedino organizovano tržište kapitala, ima svoja pravila i procedure koje imaju prevashodnu ulogu da obezbede ravnopravnost svih učesnika (vlasnike hartija od vrednosti i potencijalne investitore), kao i zaštitu njihovih interesa, koja podrazumeva što efikasnije sučeljavanje ponude i tražnje u elektronskom sistemu za trgovanje, uz stalnu razmenu i distribuciju relevantnih informacija.

Stručnjaci Beogradske berze navode da je metod „minimalne cene i minimalne količine”, odnosno licitacija, koji je u prethodnom periodu doveo do bitnih deformacija u funkcionisanju tržišta akcija, unekoliko izmenjen, kako bi se suzbila mogućnost prethodnog dogovora menadžmenta i investitora, zbog kojeg „izlicitirana” cena nije realna.

Ovaj metod je favorizovao velike kupce i destimulisao sve one kojima nije bio interes da steknu kontrolni paket akcija u kompaniji (portfolio investitore), a prodavce je dovodio u pasivan položaj prilikom formiranja tržišne cene, s obzirom na to da ih je obavezivao da se udružuju po jedinstvenoj ceni (na koju su, neretko, prethodno bili nagovoreni).

Listing za elitne firme

Trgovanje hartijama od vrednosti na Beogradskoj berzi organizovano je na dva tržišta – berzansko, koje je najkvalitetnije nacionalno tržište hartija od vrednosti i slobodno berzansko tržište, na kojem se promeću sve hartije od vrednosti koje ispunjavaju zakonske uslove.

U ovom trenutku, akcijama svih preduzeća kojima se trguje na Beogradskoj berzi trguje se na slobodnom berzanskom tržištu.

Jer, u cilju stimulisanja razvoja domaćeg tržišta hartija od vrednosti, Beogradska berza, po vrlo jednostavnoj proceduri, na slobodno berzansko tržište prima akcije svih preduzeća koja ne ispunjavaju uslove za listing A ili B berzanskog tržišta.

Međutim, oživljavanje berzanskog tržišta podeljenog na dva dela – Listing A i Listing B, koji se razlikuju samo po kriterijumima kojima se uslovljava uključenje hartija od vrednosti u trgovanje, tek se očekuje. Na njemu će se u prometu naći akcije elitnih firmi koje ispunjavaju kriterijume znatno više od minimalnih zakonskih uslova i time odvajaju te od ostalih hartija kojima se trguje.

Pritom je jedna od funkcija listinga da napravi razliku između najkvalitetnijih firmi i drugih firmi čijim akcijama se trguje na berzi.

To znači da dolazak akcija firme na listing berze svedoči o kvalitetu izdavalaca i hartije kojom se trguje, odnosno da listiranje nije metod prometa, kao što često nedovoljno upućeni akcionari misle.