Nemate pravo na iznenađenje

Poštovani predsedniče Koštunica,

poštovana gospodo Labuse i Dinkiću,

Prvi potezi vaše vlade na planu pravde, i prvi potezi uopšte, bili su odobravanje državne potpore porodicama osumnjičenih za najteže zločine protiv čovečnosti i oslobađanje od sudske kazne Miloševićeve kćeri Marije.

Istovremeno, ministar pravde Zoran Stojković u svom prvom televizijskom nastupanju najavljuje ukidanje specijalnih sudskih instanci i njihovo utapanje u korumpirano i trulo srpsko sudstvo. Kapitalni sudski procesi, u slučajevima policijskih ubistava Zorana Đinđića, Ivana Stambolića i Slavka Ćuruvije i dva atentata na Vuka Draškovića, ili u međuvremenu nisu ni počeli, ili se nisu makli s mrtve tačke.
Milutin Mrkonjić, Stojkovićev partijski kolega u eri Miloševića, a partijski šef Stojkovićevog novog pomoćnika Gorana Jovanovića, najavili su - pre i nakon propalih predsedničkih izbora koncem decembra 2003. - da će osloboditi jedinog Miloševićevog funkcionera koji sedi iza brave (sem samog Miloševića, dakako), direktora njegove televizije Dragoljuba Milanovića. Tu istu stvar, oslobađanje Milanovića - ubicu šesnaestoro ljudi! - najavio je i njegov prijatelj i prvi komšija Aleksandar Vučić.

Porodice nastradalih, koje je Milanović žrtvovao po narudžbi svog poludelog vođe, 9. januara upozorili su srpsku javnost na nameru oslobadjanja te Miloševićeve kreature, nameru koju ne kriju ni Radikalna stranka, pravi pobednik srpskih parlamentarnih izbora, ni Miloševićeva Socijalistička partija, tihi partner nove koalicione vlade.

Dnevnik Glas javnosti, međutim, objavio je u nedelju, 4. aprila, iscrpan članak o tome kako Dragoljub Milanović služi desetogodišnju robiju u Zabeli. Taj unapred planirani tekst objavljen je tačno na godišnjicu Milanovićevog hapšenja. Podsetimo da je Milanović bio uhapšen na osnovu svedočenja pripadnika "Zemunskog klana", koji su ga sklonili u vikendicu u Crnoj Gori.
U istim tim novinama, istog dana, čitamo da su G17 Plus i Nova Srbija "iznenađeni" postavljanjem jednog socijaliste za drugog čoveka ministarstva pravde, gde je prvi čovek već jedan Stojković, koji je ljude rutinski liferovao na robiju kao sudija u nameštenim političkim procesima, a da od njega do dana današnjeg nismo čuli ni jednu reč kajanja.

Danas, dakle, čitamo kako Milanović izdaje uniforme drugim robijašima, prima posete supruge i političkih prijatelja (Mrkonjić, Vučić, Tomislav Nikolić), gleda televiziju u svojoj jednokrevetnoj ćeliji (na slici ga vidimo u nepropisnoj uniformi, s mobilnim telefonom), sam sa svojim mislima, jedini robijaš od svih njegovih drugova, koji se šetkaju na slobodi, bogati i bezbrižni. Izjave Mrkonjića i Vučića bile su prve laste u ovom političkom proleću. Nakon izjave bivšeg glavnokomandujućeg NATO generala Vesli Klarka da su Milanović i Milošević bili precizno obavešteni o bombardovanju televizije, nijedan sud u ovoj zemlji nije reagovao, ali zato sledi feljton Milanovića (Srpsko ogledalo, Nacional) sa tvrdnjama da nisu žrtve mrtvi nego on. Zatim bodrenje novinara Miroslava Lazanskog, na prvoj strani Politike ("Klark neće svedočiti pred sudom!") i na koncu dugački tekst novinarke Dese Čavić. Gorljivi advokat Milanovića, Desa Čavić, godinama je bila urednica informativnog programa TV Studio B. Njen tadašnji šef i istomišljenik, sadašnji ministar informisanja Dragan Kojadinović, i sam je napisao jedan veliki članak o Milanoviću, u nedeljniku Svedok od 14. janauara 2003.

Postoje, dakle, stvari kojima ste vi, gospodo Labuse i Dinkiću, iznenađeni. Ako Milanović bude oslobođen, na osnovu neke tehničke zvrčke, ili pomilovanja, ili bilo kako drugačije, vi nećete, međutim, imati pravo da budete iznenađeni, jer Vas mi, porodice žrtava, evo upozoravamo na tu mogućnost. Utoliko pre, što bi se to oslobađanje sasvim logično uklopilo u političku restauraciju čiji ste vi deo.

Žanka Stojanović u ime porodica žrtava  bombardovanja RTS i u svoje lično ime