Hajka na Karadžića: pitanja i odgovori

Radovan Karadžić je najznačajniji optuženik za ratne zločine iz konflikata u bivšoj Jugoslaviji koji je još uvek na slobodi.

On je bio lider trvdokornog rukovodstva bosanskih Srba tokom rata 1992-95 – najkrvavijeg sukoba u Evropi od Drugog svetskog rata.

Ime Radovana Karadžića postalo je sinonim politike etničkog čišćenja.

On i njegov vojni komandant, General Ratko Mladić, prvi su pojedinci koji su optuženi za genocid.

Mnogi ljudi u Bosni i na drugim mestima smatraju da je nemoguće postići interetničko pomirenje i da Bosna ne može da postane država koja funkcioniše sve dok se Radovan Karadžić i General Mladić ne pojave pred sudom za ratne zločine u Hagu.

Ali Nato nije oduvek bio toliko rešen da ga uhapsi, zar ne?

Više od godinu dana nakon što je 1995. potpisan Dejtonski mirovini sporazum kojim je regulisano raspoređivanje mirovnjaka predvođenih Nato – sada poznatih kao Sfor – Karadžić se slobodno kretao unutar republike bosanskih Srba.

Nato je izjavio da hvatanje osumnjičenih za ratne zločine nije njegov prioritetni zadatak.

Ali ključni problem bio je što je tadašnja vojska bosanskih Srba bila prilično velika, i svaki pokušaj da se Karadžić uhapsi mogao je da isprovocira potencijalno ozbiljan sukob.

Tek nekoliko godina nakon Dejtonskog sprazuma Karadžiću se gubi trag. A prvi javni pokušaj njegovog hvatanja bio je 2002. godine.

Da li je sve ovo pomalo blamiranje za Nato?

U neku ruku možda i jeste – ali znatno manje nego da Nato uopšte ne pokušava da uhvati Karadžića.

Da li će ozlede koje su preživeli Otac Jeremija Starovlah i njegov sin tokom poslednjeg napada još više podići tenzije?

Činjenica da su ova lica povređena tokom napada razgnevila je bosanske Srbe – naročito župljane Oca Jeremije na Palama.

Zbog ovog incidenta, mnogi bosanski Srbi će biti još više neprijateljski raspoloženi prema Nato.

Ali Bosna je u glavnom pacifikovana.

Pre nekoliko godina ovakav incident imao bi šanse da prouzrokuje ozbiljne nerede. Sada tako nešto nije u izgledu.

Sve to predstavlja opravdanje za ranije oprezne poteze Nato kada je u pitanju Karadžić.

U periodu nakon Dejtona, on je bio okružen velikim brojem telohranitelja: pokušaj hvatanja mogao je da dovede do krvoprolića, sa potencijalno velikim brojem civilnih žrtava.

Smatra se da sada ima samo nekoliko telohranitelja.

Kako Karadžić uspeva da uvek bude korak ispred svojih gonitelja?

Bivši lider bosanskih Srba je imao godine da izgradi sistem zaštite i mrežu mesta za skrivanje.

Veruje se da je sve vreme u pokretu.

To znači da čak i kada se dobije proverena informacija da se on nalazi na određenom mestu, on već hita negde drugde.

Pretpostavlaj se da Karadžić prelazi tamo amo poroznu granicu između republike bosanskih Srba i Srbije i Crne Gore – gde je rođen.

Pravoslavno srpsko sveštenstvo je deo mreže koja ga podržava: odista, Otac Jeremija Starovlah je prošlog meseca citiran kao kaže da je dužnost svakog sveštenika da pomogne Karadžiću – kojeg mnogi Srbi i dalje smatraju nacionalnim herojem.

U kojoj meri je Nato rešen da Karadžića uhvati pre nego što Evropska unija preuzme rukovođenje mirovnim operacijama u Bosni?

EU će umesto Nato rukovoditi mirovnjacima Sfora, najverovatnije početkom sledeće godine.

Nato bi sasvim sigurno želeo da svoju misiju u Bosni kompletira pre tog trenutka, i to uz spektakularan uspeh.

Hvatanje Karadžića bila bi kruna dugoročnog uspeha Nato da razdvoji zaraćene strane, uspostavi bezbednost i razoruža nekadašnje borce.

Tu je bitan element prestiža – uhvatiti Karadžića dok je Nato na čelu mirovne misije.

Ali čak i kada EU preuzme rukovođenje, ona će nastaviti da se oslanja na pomoć Nato, a Nato će vrlo verovatno biti uključen u sve poteze vezane za hvatanje Karadžića.