Holding

Čudesna je lakoća kojom je prošle nedelje dočekana odluka "američke administracije" o "zamrzavanju" američke pomoći Srbiji (i Crnoj Gori) "zbog nedovoljne saradnje sa haškim tribunalom". Slično je, nekoliko dana ranije, propraćen i odlazak praznih ruku, tj. neobavljena posla, misije Međunarodnog monetarnog fonda

Nije prošlo ni mesec dana od njenog formiranja, a u Vladi Srbije zabeleženi su prvi ozbiljniji sukobi. Reč je, razume se, o sporu između šefova ključnih resora u Koštunicinom kabinetu, između Mlađana Dinkića, ministara finansija, i Velimira Ilića, ministra za kapitalne investicije. Počelo je žestoko, razmenjeno je nekoliko brzih i oštrih udaraca, ali je naglo kao što je počelo, sve brzo splaslo i utihnulo. Nije ni čudo, povod je težak nekoliko stotina miliona evra: dve najpropulzivnije privredne delatnosti, telekomunikacije i bankarstvo, dakle Mobtel i Astra banka.

Najpre je Ilić slavodobitnički najavio da je rešio veliki državni problem, tj. sa Bogoljubom Karićem postigao sporazum oko razrešenja vlasništva nad prvim operaterom mobilne telefonije u Srbiji. (Uzgred, seća li se neko još tog vremena kad je mobilni telefon koštao 12.000 "tadašnjih" maraka, tj. oko 6.000 sadašnjih evra!) Ilićevo oduševljenje nije, međutim, naišlo na simpatije ni u javnosti ni u Vladi, posebno, izgleda, u onom njenom delu koga drži G 17 plus.

Zaziranja je bilo raznih, a posebno su, čini se, bila motivisana činjenicom da je Ilić na mesto svog pomoćnika za telekomunikacije, koji, dakle, treba da realizuje čitav taj projekat i vodi pregovore sa Karićem, postavio čoveka koji je do juče radio za Karića, tj. bio direktor u pomenutom Mobtelu. S druge strane, pak, Dinkić je pokrenuo postupak za (ponovnu) naplatu ekstra profita od Karićeve Astra banke, oko 2,4 milijarde dinara, tj. oko 35 miliona evra. Što je Ilić protumačio kao miniranje njegovog dila sa vlasnikom Mobtela, tj. Astra banke. Jasno je, dakle, da trenutno primirje ne može biti dugog veka.

Ako se tome doda izjava Vuka Draškovića - izrečena, doduše, jednim sasvim drugim povodom, donošenjem zakona o zaštiti lika i dela Slobodana Miloševića (Preterujemo? Daj Bože) - da "ovakva vlada bolje da ne postoji", moglo bi se zaključiti da se aktuelna vlast opasno zaljuljala. Ništa pogrešnije od toga. Šta više, teško bi bilo reći da ovi sukobi predstavljaju bilo kakve pukotine u Vladi, jer ona ni na svom početku nije delovala kao kompaktna celina, sa jasnim i konzistentnim programom, već više kao neka labava interesna organizacija, kao neka vrsta holdinga u kome važi "politika nemešanja" i gde svaka članica ima svoj delokrug poslova koje obavlja u svoje ime i za svoj račun. Neki članovi tog holdinga zaduženi su, doduše, za poslove gde se više troši, a manje zarađuje, tj. oni uglavnom ispostavljaju račune drugima, koji moraju da brinu kako te rashode da podmire; no to je problem njihovih unutrašnjih odnosa i podele nadležnosti.

U redu, može da postoji i takva organizacija, samo što i ona pretpostavlja minimum koordinacije i korektnosti između svojih članova, a ne da oni koji troše stavljaju klipove u točkove onih koji vode računa o ekonomiji, razvoju, novcu i sličnim, prizemnim, stvarima. (Osim ako sve to nije po nekom dogovoru i u nekom višem interesu koga obični smrtnici, tj. posmatrači sa strane, ne mogu da dokuče.)

Ipak, neopisiva je čudesna lakoća kojom je prošle nedelje dočekana odluka "američke administracije" (tj. Kolina Pauela, američkog državnog sekretara, onog koji je došao da izrazi saučešće Ružici Đinđić) o "zamrzavanju" američke pomoći Srbiji (i Crnoj Gori) "zbog nedovoljne saradnje sa haškim tribunalom".

Slično je, nekoliko dana ranije, propraćen i odlazak praznih ruku, tj. neobavljena posla, misije Međunarodnog monetarnog fonda. Dobro, nisu izgubljene velike pare (mada se samo pijani siromasi tako razbacuju milionima), reč je o ukupno, u ovom trenutku, oko 185 miliona dolara: 160 miliona (dve tranše kredita) od MMF-a i 25 miliona dolara od Amerike; možda i nisu definitivno izgubljene, nego samo "privremeno propuštene" i biće nadoknađene kada uslovi, bilo MMF-a (što je lakše i izvesnije), bilo američke vlade (što će po svoj prilici biti znatno teže), budu ispunjeni. Ništa, dakle, od toga samo po sebi, i za sebe, ne mora da ima, pa i nema, odlučujući značaj. Ali u situaciji kada je nama dragocen, takoreći nasušno potreban, svaki, pa i najmanji znak poverenja i saradnje sa najvećim svetskim političkim i ekonomskim "igračima", sve što ukazuje da situacija u ovoj zemlji nije normalna, (a zbivanja na Kosovu, recimo, ma koliko "mi" za njih ne bili krivi, upravo to govore), odašiljanje u svet signala koji makar izdaleka (a još više izbliza) asociraju na restauraciju Miloševićevog sistema (vrednosti i drugog) može imati, i imaće, po svemu sudeći, dalekosežne negativne posledice. Trenutno, možda, to nije tako očigledno, još ima rezervi, i moralnih i materijalnih, koje mogu da se troše, ali svakim danom, ukoliko se ovako nastavi, to će biti sve vidljivije.