Haški raskol

Zakon koji haškim optuženicima i njihovim porodicama obezbeđuje novčanu pomoć države, dosta neočekivano, podelio je vladajuću koaliciju. Zakonski predlog koji su inicirali radikali, ali koji je pred poslanike stigao kao usaglašeni predlog svih poslaničkih grupa, sem Demokratske stranke, ipak nije dobio podršku čak tri od četiri izborne liste koje čine republičku vladu. Loša zakonska rešenja i neprihvatanje amandmana na predloženi tekst za predstavnike G17 plus bili su razlog da ostanu uzdržani, dok su u SPO-u i NS otišli korak dalje i glasali „protiv”. Epilog je da su zakon podržali radikali, socijalisti i DSS, što je za opozicionu DS bio povod za „čestitke na novoj koaliciji pod imenom Slobodana Miloševića”.

Usvajanje ovog zakona još jednom je potvrdilo da je Xaški sud stalni kamen spoticanja na našoj političkoj sceni i zato i jedna od uvek pogodnih tema za „prozivanje političkih protivnika”. Ostavljajući po strani moguće upotrebe ovog ozbiljnog problema za političke obračune, činjenica je da usvajanje zakona u javnosti otvorilo neke ozbiljne nedoumice. Počevši od onih da li je parlament morao hitno da usvaja baš ovaj zakon od spornog javnog interesa kojim se novčana pomoć garantuje bez obzira na imovinsko stanje, tim pre što oni koji su se dobrovoljno predali već dobijaju pomoć sa „saveznog nivoa”, dok neki imaju pravo na novčanu pomoć samog suda. Zatim, koliki je zaista interes države, na koji se predlagač pozvao, da plaća odbranu haških optuženika i znači li to posredno da država preuzima odgovornost za zločine koje su oni možda počini i time odustaje od dosadašnje teze da se u Hagu sudi pojedincima. I najzad, pokrenuto je za mnoge u Srbiji najbolnije pitanje – zašto moraju da plaćaju odbranu onih koje smatraju najodgovornijima za sve užase kroz koje su prošli i za koje veruju da su stekli ogromno bogatstvo na kolektivnom osiromašenju građana. Ovo se pre svega odnosi na Slobodana Miloševića i članove njegove porodice, a revolt zbog toga svakako pojačavaju i teze opozicije da je u stvari reč o ustupku DSS-a SPS-u koji bi predstavljao prvu u nizu protivusluga za podršku vladi.

S druge strane, istina je da u svakom slučaju, pa i kad je reč o haškim optuženicima, treba poštovati pretpostavku nevinosti i omogućiti im odgovarajuću odbranu, kao i da i druge države, poput Hrvatske, pomažu svoje građane u tribunalu. Takođe, verovatno nije bez osnova ni teza da bi u slučaju da recimo Milošević bude osuđen za genocid to moglo uticati na ishod tužbe BiH protiv naše zemlje.

Pa ipak, ostaje senka sumnje da je ipak delimično reč i o usluzi učinjenoj socijalistima. I možda je upravo svest da bi deo javnosti to tako protumačio i uticala na deo vladajuće koalicije da odustane od usvajanja ovog zakona. Što je dovelo do toga da se parlament u ovom slučaju „podeli” po, za mnoge, neprihvatljivoj liniji.