Smeh i crna rupa u duši

Svaka velika promena kreće od pojedinačnih koraka. Promena ne pada s neba i nije božansko delo. Nego ona podrazumeva skup malih koraka takozvanih malih ljudi

U filmu „Kad porastem biću Kengur“ nastojao sam da se pozabavim duhovitošću, cinizmom i širinom duha bez „zadovoljenja baznih potreba“ - rekao je na početku razgovora za „Blic“ reditelj Radivoje-Raša Andrić. Reč je o filmu (produkcija „Yodi movi craftsman“, distribucija „Cinears“) koji će premijerno biti prikazan 25. marta u Centru „Sava“, a koji na vedar i duhovit način prati tri priče vezane za svojevrsno beznađe ovdašnjih mladih ljudi. Ovaj film okupio je brojnu glumačku ekipu u kojoj su Sergej Trifunović, Marija Karan, Gordan Kičić, Nikola Đuričko, Srđan Miletić, Olga Odanović, Boris Isaković, Zoran Cvijanović, Petar Kralj i drugi. Pričajući o tome da se ovaj film bavi beznadežnim pozicijama mladih a da je ipak vedar, reditelj kaže da se to ne retko sreće i u takozvanom svakodnevnom životu:

„Postoje brojni ljudi koji se smeju i zezaju a u duši kriju neku muku. Ako je reč o filmu, bitno je kada želiš da ga napraviš da razlučiš stvari, šta i kako hoćeš. Ukoliko se pripremaš za komediju, onda ćeš dobiti komediju, a ako hoćeš ovako neku čudnu mešavinu moraš se još u scenariju dobro odrediti. Istina, mi smo taj efekat na izvestan način hteli da postignemo i u „Munjama“, ali nam nije toliko izbila u prvi plan ta crna rupa u duši pokrivena iskrenom duhovitošću.

Vaš film govori o beznađu. Da li verujete da ono, ipak, može biti savladano?

- Čak je u jednom trenutku scenarista Miroslav Momčilović predlagao da se film zove „Mali koraci za čovečanstvo“, što je šaljiva opaska na ono čuveno „koraci veliki za čovečanstvo“. A to je zapravo suština, mnogo je komplikovano ako si u fazonu mesijanskog sindroma pa hoćeš jednim korakom svašta da promeniš. Ne, čak ni sopstveni život se ne menja velikim korakom već sa milion malih. Jer, kad sebi postaviš veliki zadatak to je, po prirodi stvari, teško ostvariti, ali se zato lako demorališeš i kažeš: „Ovo je ionako zemlja bez perspektive, neću ništa ni da radim“. To, naravno, ne valja. Postaviš sebi, lepo, mali zadatak, lako ga rešiš i to te ohrabri. Što se mene tiče veliki je korak i ostaviti cigarete. Dakle, i taj zadatak treba razložiti na manje. Ne znam koje i neznam kako, jer da znam ostavio bih pušenje.

Ovo jeste zemlja u velikim problemima, ali vi ipak propagirate vedar pristup stvarima...

- Zato što ne vidim drugo rešenje osim ako si jezivo čvrst karakter i jako pametan čovek, što većina ljudi nije. Naime, većina ljudi, na žalost, ima slab karakter. Dakle, i za mene koji sebe ne smatram preterano jakim karakterom, rešenje su mali koraci. I to funkcioniše. Znam po svom primeru. Pa, nisam ni ja došao do tri filma tek tako, nego sam pravio male korake. Od nošenja kafe na snimanju, preko šestog asistenata reditelja pa do svojih filmova.

Vi rediteljski potpisujete i čuvenu seriju „Mile protiv tranzicije“. Dakle, kuda sada ide „Mile“?

- Definitivno sad mogu da kažem da je nastavak na vidiku i da će prva epizoda nastavka verovatno biti emitovana krajem aprila. Ne mogu da otkrijem ni kuda ide ni kako, ali će Mile svakako morati da se promeni, kao što svi moramo da se menjamo. Nema dileme, ne možemo unazad da hodamo, odnosno koliko god da hodamo unazad samo pravimo sebi duži put kad budemo krenuli unapred. Šta god mi mislili o tome i koliko god nam to eventualno bilo teško, to je nužno. Govorim to misleći i na pojedince i na grupe i na narod i na državu. Svaka velika promena kreće od pojedinačnih koraka. Promena ne pada s neba i nije božansko delo. Nego ona podrazumeva skup malih koraka takozvanih malih ljudi. Recimo, odluka koju bi mogli i trebali svi ovog časa da donesemo je da nikada više ne bacimo nijedan papirić van kante. I to je već ogroman korak.

Nekada ste snimali dokumentarne filmove, a sada?

- Nastojim da snimam vedre filmove iz više razloga, jedan od njih je i taj što od kako se probudim i upalim radio bombardovan sam bedacima, i u zemlji i oko zemlje - od zagrevanja planete pa do brojnih ratova i nesreća. Dakle, pored toga što hoću ljude malo da opustim, jer svako sebe mora da opusti da bi uopšte mogao da sagleda problem. U bedaku niko ne može ništa da reši. Ali, to i meni prija. I ja sam opterećen, zbog slabog karaktera ili možda zbog previše emotivnosti. Dokumentarni filmovi me uvek potresu i u fazonu sam da ostavim kameru i da krenem da pomognem čoveku o kome snimam film koliko god mogu. Znači, nisam dobar dokumentarista, jer dobar dokumentarista mora da bude veoma čvrst da bi kad je najteže beležio. Kad bi mi se neko rasplakao pred kamerom i ja bih se rasplakao sa njim. Dokumentarni filmovi, kada su dobro napravljeni, mnogo jače govore od igranih. Kada budem stekao dovoljno čvrstine snimaću dokumentarne filmove. Igrani filmovi su mi više kao neko bekstvo u bajku, a dokumentarci su ono što govori istinu o svetu.

S vaše tačke gledišta kako biste režirali postojeći društveni trenutak?

- Ne znam. Da znam time bih se bavio. Ne kažem da ne postoji rešenje samo kažem da ga ne znam. Hoću da pomognem u bilo kom smislu, ali ne umem to da rešim niti sam učio škole za to.

A kog je žanra?

- Podseća na grčku tragediju. Ako uopšte može da se transponuje u umetnost onda je to, u najmanju ruku, grčka tragedija.