Motor male privrede

Zamajac srpske privrede ne može se pokrenuti bez procvata malog biznisa. Finansijska podrška ovom sektoru još uvek je prilično jalova. Aktiviranjem Garancijskog fonda krediti ne moraju postati jeftiniji, ali bi sama činjenica da se do njih može lakše doći bila veoma značajna

Opšte je uverenje da prazan prostor, koji se stvara restrukturiranjem tzv. velike privrede, mogu da popune samo novoosnovana mala preduzeća. Naravno, uz odrednicu “mala” obavezno se koristi i ona o “srednjim” preduzećima, ali se logički težište mora staviti na male firme, jer iz njih nastaju one veće i velike. Razvoj malog biznisa u Srbiji tesno je povezan sa mogućom finansijskom podrškom tržišnoj realizaciji neke preduzetničke ideje. Još 2002. godine, tadašnji guverner NBJ i aktuelni srpski ministar finansija mr Mlađan Dinkić proklamovao je ideju o osnivanju Garancijskog fonda (GF). Mada je Vlada Srbije još 1. avgusta 2002. godine utvrdila predlog Zakona o garancijskom fondu, ovaj temeljni razvojni propis do danas nije verifikovan u najvišem zakonodavnom telu. Kakva je funkcija Garancijskog fonda i zbog čeka je on toliko značajan? Obrazloženje je veoma jednostavno. Za realizaciju dobre preduzetničke ideje najčešće je potrebna novčana podrška. Ako je investicija vredna 50.000 evra, tražilac zajma je dužan da banci - jer takva je politika finansijskih kuća - priloži garanciju koja pokriva tri puta veći iznos. Na tih, od oka uzetih, 150.000 evra spotiču se brojne valjane poslovne ideje u Srbiji. Preduzeća koja iza sebe nemaju poslovnu istoriju, a teško su je mogla i imati, jer su tek ušla u biznis, ne mogu da obezbede jemstvo takvog obima. Često se dešava da banke ili Republički i Pokrajinski fondovi za razvoj pozitivno ocene neki biznis plan, a da onaj koji je osmislio dobru poslovnu ideju ne može da dođe do novca, jer je zahtevana garancija za njega nepremostiva prepreka. Institucija Garancijskog fonda omogućava banci da, nakon što je pozitivno ocenila biznis plan tražioca zajma, njegov zahtev, ako dotični ne može da položi odgovarajuću garanciju, prosledi na adresu ove finansijske ustanove. Primenjujući, najčešće, svoje kriterijume GF procenjuje zahtev i donosi odluku o davanju garancije. Odluka se dostavlja banci koja na nju plaća određenu proviziju i posao odobravanja kredita je završen. Sama garancija se aktivira tek onda kada korisnik zajma nije mogućnosti da ga redovno otplaćuje. Tada GF prebacuje garantovana sredstva na bančin račun i nastoji da se namiri iz stečajne mase preduzeća. Kako se potraživanja teško mogu u potpunosti nadomestiti iz imovine propalog preduzeća, nulta tačka poslovanja Fonda je u tome da se podrška neuspešnim poslovnim poduhvatima svede na najmanju moguću meru.

Doskorašnji pomoćnik republičkog ministra za privredu i privatizaciju Blagoje Paunović svojevremeno je rekao da suštinsko ograničenje u proceni valjanosti ponuđenih projekata može da predstavlja neodgovarajuća statistika. To bi značilo da Garancijski fond nema egzaktno uporište za donošenje valjanih odluka. Stoga se, bar za sada, i procene tržišne težine određenih projekata ipak svode na intuiciju. Individualni pristup, gde GF procenjuje svaki kreditni zahtev, s mogućnošću da ga odbije, temeljniji je, ali sporiji i skuplji. Odobravanje garancija po automatizmu, gde GF daje široka ovlašćenja banci uz obavezu da ga ona redovno obaveštava o datim kreditima, je brži metod, ali je skopčan i sa većim rizicima. U zemljama tržišnog prestrojavanja, poput naše, stopa neuspeha se kretala od 11 do upozoravajućih 15 odsto u Češkoj.

Zanimljiv je i sam odnos GF i banaka. Kako se, najpre, banke suočavaju sa kreditnim zahtevima, otvara se pitanje tzv. “moralnog hazarda”. Naime, prisutna je opasnost da finansijske kuće loše ili manje dobre projekte prosleđuju Garancijskom fondu, a da same prihvataju one najkvalitetnije. Mada je Garancijski fond zamišljen kao institucija sa pretežnim učešćem državnog kapitala, rešenje će se tražiti u njegovoj dokapitalizaciji, gde bi banke ulažući svoj novac učestvovale u vlasništu i preuzimale svoj deo rizika.
Šta bi u finansijskoj računici potencijalnih investitora donelo aktiviranje Garancijskog fonda? S jedne strane je evidentno da bi banke garancijsku proviziju uračunale u cenu kapitala i prebacile na leđa tražioca zajma. S druge strane pojava GF smanjila bi rizik kreditiranja i doprinela bi padu kamatnih stopa. Suočavanje minusa s jedne i plusa s druge strane najverovatnije bi rezultiralo nekom vrstom pozitivne nule. Krediti ne bi bili jeftiniji, ali bi ih bilo više i bili bi lakše dostupni. To bi mogla da bude neka vrsta inicijalne kapisle razvojnog zamaha, što u ovom trenutku najviše i nedostaje srpskoj privredi.