Nasilje radi nasilja

Huliganstvo sportskih navijača je poluorganizovani oblik vandalizma

"Kolateralna" ili namerna šteta, tek džamije u Beogradu i Nišu planule su u jednoj noći kao reakcija i vid odmazde za sve ono što je počelo sredinom protekle nedelje da se dešava na Kosovu i Metohiji. Političari i građanska javnost osudili su ovakva (zlo)dela, a prst krivice uprt je u „huligane” i „nekontrolisane grupe navijača”. Upravo u one za koje direktori sportskih klubova, treneri i igrači uoči svakog sportskog događaja tvrde da je pobeda bez njihove podrške nemoguća. Baš u one koji su, među ostalima, promovisani u heroje „petooktobarske revolucije”. U iste one koji su kao klinci posmatrali svoje starije „kolege” kako svojevremeno stečene veštine na tribinama i u uličnim sukobima, potvrđuju odlascima na frontovske linije bivše SFRJ.

Mogu te skupine „grobara”, „delija”, „radovaca” i ostalih da budu, po jednima pravi rodoljubi, iskreni branioci srpstva... ili pak, po drugima, razularena gomila pijanih i drogiranih huligana bez ideje i svesti šta čine, ali u svakom slučaju nisu nekontrolisane i neorganizovane grupe poklonika klupskih boja. Nekoliko godina uoči početka raspada države šest republika simpatizeri najpopularnijih klubova počeli su da prerastaju u registrovane i legalne grupe navijača, poput onih kakve su već postojale u razvijenim zemljama Zapada. I to je tada bila jedina sličnost domaćih i inostranih navijačkih pokreta. U istoj meri koliko su akteulna dnevno-politička dešavanja uticala i provlačila se kroz rad klubova – nacionalnih institucija, toliko su svakodnevni politički povetarci i oluje razapinjali zastave i transparente na tribinama. Klicalo se i ovima i onima, a vođe na šipkama su bile suptilno usmerivane šta, kako i kad pevati, kako se u stadionskim ložama, ali i na kanabee u državničkim vilama, ne bi unosio nemir.

Žrtve klubova

Takav odnos klupskih čelnika i političara, sa jedne, a navijača sa druge strane, nikada nije bio dostupan očima javnosti i podložan proveri, ali je svakako postojao. Jer, kako inače objasniti toliku zahvalnost klubova svojim vernim navijačima, kojima iz godine u godinu organizuju besplatna putovanja po inostranstvu, plaćaju visoke kazne za njihove izgrede i nerede, okreću glavu kada se spomenu organizovana „tapkanja” karata, preprodaja šengenskih viza namenjenih navijačima i mnoge druge malverzacije.

– Kod nas klubovi, zapravo, manipulišu navijačima i zato sve češće postaju njihove žrtve. U tome se otišlo toliko daleko da su navijači dospeli na prvo mesto, umesto da svojom brojnošću i podrškom budu, u zavisnosti od sporta, ono što i jeste njihova uloga – da su sedmi, šesti ili 12. igrač voljenog kluba – rekao je Dragan Koković, profesor sociologije, nedavno na Sajmu medija u Novom Sadu. Često se dovodi u pitanje ko tu koga kontroliše i ko je u čijoj „vlasti”. Deluje, naime, da su navijači ti koji vode klupsku, a ponekad, i državnu politiku. Bilo je primera da su nezadovoljni igrama tima svoje ljubimce „kažnjavali” šamarima, uz prećutno odobravanje klupskih čelnika. Isto kao što su nemo posmatrali iznošenje političkih parola na tribinama, ali i „propustima” u organizaciji susreta doprinosili direktnim sukobima navijača, što međusobno, što sa policijom.

Udarna pesnica

Neki koji su kao klinci zagriženi ljubavlju prema klupskim bojama dolazili na stadion i iz nedelje u nedelju sa tribina davali podršku voljenom timu, znali su tu svoju ljubav vremenom i da materijalizuju. Dok su se jedni politički angažovali, gradeći stranačke karijere i pronalazeći svoj put ka funkcijama vlasti, drugi su uspeli da otvore menjačnice, kozmetičke salone... zahvaljujući stadionskom stažu ili da se stambeno obezbede uz pomoć kluba. Zahvaljujući smutnim vremenima na ovim prostorima u poslednjoj deceniji prošlog veka, pored raznih KV i VK uličnih dilera svega i svačega, promovisana je nova profesija – profesija navijač.

Potrebno je bilo kontrolisati udarnu pesnicu mase koja tako organizovana, u tom broju i „huliganski” raspoložena nije mogla da se okupi ni na političkim mitinzima. Navijačke vođe su sve više počele da dobijaju na značaju, kao i adekvatan prostor u medijima. Nebrojano puta su u prvi plan isticali isključivo svoju klupsku i nacionalnu opredeljenost, odbijajući sa „gnušanjem” bilo kakvu političku demonstraciju na tribini kojom oni gospodare. Ipak, u stvarnosti je bilo drugačije. Najzad, i stranačkim prvacima ili otadžbinskim pokretima dobro dođe pomoć dokazanih uličnih „fajtera” u obračunu sa režimskom policijom, učesnicima gej parade ili u napadu na muslimansku bogomolju.

– Huliganstvo sportskih navijača je poluorganizovani oblik vandalizma čija je osnovna motivacija „nasilje radi nasilja”. Kod ekstremnog dela sportskih navijača izražavanje nasilja prema drugima ili imovini postalo je deo trajnog ponašanja i stil života – objašnjava Aleksandar Jugović, asistent Defektološkog fakulteta u Beogradu. Njegovu tezu potkrepljuje i poklič pojedinaca koji se često može čuti na tribinama „volim... (klub prema želji) i živim za fajt”.

Reče neko da nismo naučili lekciju od Španaca kako se mirno i dostojanstveno protestuje protiv nasilja i terora. To su oni isti Španci čiji „huligani” svoje nezadovoljstvo izražavaju mahanjem belim maramicama, bez čupanja stolica, nasrtaja na policiju i demoliranja rodnog grada, zar ne?